foto (BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆ/DS)Već mesecima se odvijaju protesti i kampanja „Srbija protiv nasilja“. Od prvog dana ja sam joj se pridružio i podržavao je.
Ali, kada sada pogledam unazad jedan segment nasilja u društvu je zapostavljen, odnosno veoma malo spominjan. To je nasilje nad učenicima koje sprovodi država, odnosno resorno ministarstvo. Da počnemo redom.
1. Radno vreme učenika
Dok je za veliku većinu zaposlenih radno vreme, ili bolje reći vreme provedeno na radnom mestu, ne upuštajući se u diskusiju koliko je ono iskorišćeno ili ne, u nedeljnom iznosu 42 sata kod učenika to nije slučaj. Zadržaću se samo na segmentu osnovnog obrazovanja, odnosno viših razreda osnovne škole. Počev od petog do osmog razreda oni imaju od 30 do 34 redovna časa programirana kroz raspored časova. To znači da svaki radni dan imaju po šest odnosno po sedam časova dnevno. U okviru radnog zaduženja njihovih nastavnika, koji su u obavezi da imaju po dva časa dopunske i dodatne nastave, to se prenosi i na učenike, čime se njihovo radno vreme povećava na 32-36 radnih časova. Opet u okviru redovnih zaduženja nastavnika tu su i dodatne sekcije, koje vrednij i uspešniju decu opterećuju bar još jedan čas dnevno. Kako je nastava programirana u ovakvom sistemu svaki ili većina nastavnika daje obavezne domaće pisane zadatke. Pored toga tu je i učenje ili obnavljanje onoga što je nekada učeno o normalnim prirodnim putem zaboravljeno.
To u proseku iznosi najmanje sat vremena po predmetu koji je sutra po rasporedu. To znači 5-6 časova dnevnog rada. Time smo došli do blizu 70 časova nedeljno. Odokativno rečeno, bar pedeset posto učenika je preko 500 metara udaljeno od škole, a poneki i oko 4.000 metara. To iziskuje dodatni napor dolaska i odlaska u školu, koje zahteva novo potrošeno vreme. Neka je to bar jedan sat dnevno dolazimo do brojke od 80 sati na nedeljnom nivou, što je duplo radno vreme odraslog čoveka.
2. Količina usvojenog znanja u okviru pojedinih školskih predmeta.
Svi predmeti su prenatrpani činjenicama koji nisu primerene njihovom uzrastu. Tačno je to da nauke napreduju, ali programski savet ministarstva je u obavezi da propiše šta se u kom periodu treba naučiti. Onda je njegova obaveza i da izvrši korelaciju između pojedinih predmeta odnosno naučnih grana. A to ne čini!
O ovome bi se moglo pričati i pisati još mnogo i mnogo. Završiću ipak samo rečenicom da ne smemo zaboraviti da deca najbolje uče kroz igru. A mi kao društvo ne damo nimalo vremena da ta deca mogu i da se igraju, međusobno druže i da im zaista od kolevke pa do groba bude najlepše đačko doba.
Autor je nastavnik u penziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
