Nasilje i diskriminacija ključni problemi LGBT osoba

Ovako formulisano pitanje pokazuje nepoznavanje ljudskih prava, odgovornosti države za njihovo poštovanje, nerazumevanje ne samo stepena nasilja i diskriminacije sa kojima se pripadnici LGBT zajednice svakodnevno suočavaju, već i važnosti nezavisnog i pristojnog pravosuđa za svakog građanina Srbije. O važnosti slobodnih medija ne vredi ni raspravljati, jer je opšte mišljenje da su „gejevi dosadili koliko su u medijima“.

U situaciji kada skoro dve trećine građana Srbije i dalje misli da je homoseksualnost bolest, više od polovine da je to „pošast stigla sa Zapada“, a petina da su homoseksualci opasni i da ih treba strogo kažnjavati, nema mnogo nade za brzo poboljšanje položaja LGBT zajednice. Iako su mnogi od ovih stavova građana prilično besmisleni, oni pokazuju da se suština ne menja vekovima. Na primer, ideja da je homoseksualnost došla sa Zapada je varijanta ideje od pre par vekova da je to greh stigao sa Istoka (tzv. „turski porok“).

Više od 12 odsto građana misli da je nasilje nad pripadnicima LGBT zajednice sasvim prihvatljivo, pa je takva ideja u praksi pretočena u čak 72 odsto pripadnika LGBT zajednice koji su rekli da su ih fizički napali huligani ili nepoznati ljudi na ulici. Što se tiče verbalnih napada i vređanja, tu su „šampioni“ školski „drugovi“ sa 36 odsto napada.

Nasilje i diskriminacija ostaju ključni problemi LGBT zajednice i tu nema puno promene poslednjih godina. U Krivičnom zakoniku postoji garancija da će se zločini učinjeni zbog drugačije seksualne orijentacije kažnjavati oštrije (zločin iz mržnje), ali tužilaštva i sudovi uporno nalaze opravdanja da ovaj član zakona ne primene u praksi. Iako postoji veliki iskorak u postupanju policije u vezi Prajda, hapšenja počinilaca napada se uglavnom ne dešavaju. Napad na lezbejke u kafiću „SFRJ“, napadi na trans osobe u centru Beograda, slučaj gej mladića koga su u oktobru pretukla šestorica u centru Beograda samo su neki od slučajeva koji su bili vidljivi u medijima, a u kojima počinioci uglavnom nisu privedeni.

Predstavnici tužilaštva su ljuti, jer ih stalno kritikujemo, ali je činjenica da je gotovo nemoguće pronaći materijal za pohvalu ove najvažnije institucije u slučajevima nasilja nad pripadnicima LGBT zajednice. Postupanje sudija je prava lutrija u kojoj sve zavisi od toga da li ćete „izvući“ sudiju koji pokazuje makar minimum razumevanja i empatije. Nažalost, kod velikog broja njih je mnogo češća lepo uvijena homofobija.

Diskriminacija LGBT zajednice ima mnogo oblika, počev od nezavršenog zakonodavnog okvira za trans osobe, pa do odbijanja vlasti da makar i razgovaraju o Zakonu o registrovanom partnerstvu ili onom koji se tiče zlostavljanja u školama. U istraživanjima predstavnici LGBT zajednice kažu da su diskriminaciju najčešće doživeli u zapošljavanju ili u napredovanju na poslu (33 odsto), postupanju policije ili vojske (30 odsto), ali i u pristupu zdravstvenim službama (sedam odsto). Iako više od polovina pripadnika LGBT zajednice u svim istraživanjima navodi da su bili žrtve diskriminacije, negiranje ove činjenice uveliko je na delu.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je umesto Roma i LGBT zajednice koji su prema svim izveštajima dve najdiskriminisanije zajednice u svakoj zemlji regiona „proglasila“ stare i siromašne za građane trpe štetne posledice zbog svog identiteta. Ostali predstavnici vlasti uglavnom govore da će „unaprediti položaj“ i „učiniti sve što je u njihovoj moći“, ali se ovakve izjave daju prve dve sedmice septembra (pred Prajd), kada se medijski prostor za probleme LGBT zajednice nakratko otvara.

Nažalost, puno im pomaže popularna ideja kako će se sabornošću svih LGBT organizacija i aktivista postići velika promena i da će predstavnici vlasti odmah pokleknuti pred „jedinstvom pokreta“. Istina je da predstavnicima vlasti (uz časne izuzetke) nije stalo do pripadnika LGBT zajednice kao ravnopravnih građana Srbije i da će učiniti samo minimum koji EU očekuje od njih.