Našlo bi se drugo „Sarajevo“

Već su umrli svi učesnici ove ljudske kataklizme. Napisan je ogroman broj knjiga o događajima iz ovog perioda. Još surovije tragedije ljudske istorije zasenile su ovaj rat. A sporovi o njemu se nastavljaju. I što je bliža ova tužna stogodišnjica očekuje se da će se ti sporovi zaoštravati sve više.

Koji su uzroci rata? Ko je kriv za otpočinjanje vojnih dejstava takvih dimenzija? Kako je rat uticao na dalji razvoj čovečanstva? Zbog čega nisu izvučene pouke kako bi se sprečilo ponavljanje slične nesreće? Ima još mnogo, mnogo drugih pitanja. Imamo li potpune odgovore na ta pitanja? Koliko su ti odgovori jednoglasni? Ili, kako kažu, istoričari brane ispravnost postupaka svojih zemalja.

Ova tužna godišnjica predstavlja povod da se vratimo na hroniku događaja sa početka dvadesetog veka. Naravno, ne zbog prepisivanja istorije, već da bismo je bolje razumeli iz udaljenosti 21. veka, uzimajući u obzir preživljeno stogodišnje istorijsko iskustvo.

Danas je očigledno da je Prvi svetski rat imao opštesvetski istorijski opseg. Govoreći savremenim jezikom, ovaj rat postao je prvo sveobuhvatno ispoljavanje globalizacije. U uslovima ondašnje epohe svet je bio tesan, a novih instrumenata za zajedničko mirno rešenje ove vrste izazova nije bilo. I pribeglo se onom tradicionalnom – ratu.

Za ovakav izlaz iz nastale situacije bilo je mnoštvo razloga svetskog, regionalnog, ekonomskog, trgovinskog, nacionalnog i drugog karaktera. Svaki učesnik rata sledio je sopstvene ciljeve proporcionalno svom položaju, pretenzijama, interesima. I zaista, čitav niz najvećih država tog vremena uspeo je da osvoji dominantne pozicije u Evropi u kolonijalnim osvajanjima, svetskoj trgovini, političkom uticaju. Ove zemlje bile su zainteresovane da sačuvaju i ojačaju svoje geostrateške pozicije, trudile su se da ne dozvole formiranje novih evropskih superdržava koje bi mogle da dovedu u pitanje njihove pozicije. S druge strane, ostale velike države koje su odocnile sa širenjem svog uticaja težile su ka vladajućem profilu, generisale su istorijski impuls usmeren ka preraspodeli već formiranog sveta. Treći akteri svetske politike koji su doživljavali buran ekonomski razvoj tražili su mogućnosti za širenje trgovinskih kanala, koji su im postali premali, kao i za promovisanje svojih interesa. Suprotni geostrateški vektori država, a zatim i njihovih formiranih koalicija, sudarali su se po celoj planeti: u Sredozemlju, na Baltiku, u Tihom i Atlantskom okeanu, na Srednjem Istoku, u Centralnoj Aziji, u Indiji, Kini, Africi itd. Napetost je rasla na regionalnom nivou. To je bilo posebno vidljivo na Balkanu, gde se nisu završili procesi nacionalne identifikacije, razgraničenja među narodima, državnog formiranja. Kao nigde u ostalim delovima Evrope ovde su bili uključeni spoljni faktori. Konstantno je rastao stepen nestabilnosti zbog etničkih protivurečnosti u multietničkim imperijalističkim državama. Tome treba pridodati i osećanje revanšizma zbog ranije pretrpljenih poraza. Ispostavilo se da su svi bili spremni ili su se spremali za rat. Kako je pisao američki predsednik T. V. Vilson „rat je počeo ne iz nekog jedinstvenog razloga, rat je počeo zbog svih razloga odmah“.

Čekao se pogodan momenat. I on se desio. Na Balkanu.

Ovde se sistematski kompresovala napetost. Još od perioda kada su narodi stekli autonomiju i nezavisnost kao rezultat pada Otomanske imperije ovaj deo Evrope postao je objekt složenih, konfliktnih političkih manevara. Pojavio se nov protivnik mladih balkanskih zemalja. Najjači faktori kriznog razvoja događaja bili su aneksija Bosne, potonji Balkanski ratovi, težnje ka realizovanju ideje trijalizma. Nedostajala je iskra koja bi digla u vazduh „bure baruta“ Evrope. Takav „okidač“, koristeći modernu političku leksiku, bilo je ubistvo u Sarajevu. Pokušaji Rusije, Velike Britanije, Francuske, Italije da pregovorima razreše kriznu situaciju nisu urodili plodom. Države koje su smatrale da su spremne za rat iskoristile su ovaj incident kao povod za njegovo otpočinjanje 28. jula 1914. god. Austrougarska je objavila rat Srbiji i otvorila artiljerijsku vatru po Beogradu. Rusija je izjavila da neće ostaviti Srbiju u nevolji. Nemačka je 1. avgusta objavila rat Rusiji. Počeo je veliki rat.

Da nije bilo Sarajeva našlo bi se drugo „Sarajevo“.

Neću se sada zadržavati na faktološkoj strani ratnih operacija. Želim samo da istaknem to da je tokom ovog rata prvi put bilo upotrebljeno oružje za masovno uništenje, kao i druge varvarske vrste oružja.

Rezultati Prvog svetskog rata toliko su protivurečni koliko i njegovi uzroci. Jedno je očigledno: on je imao epohalni značaj, kardinalno je promenio svet. Pojavila se nova, ali, avaj, neizbalansirana konfiguracija međunarodnih faktora. Uprkos uzvikivanju parola o tome kako svet treba da bude „svet bez pobede“, rat je završen uništenjem jedne od koalicija, nacionalnim katastrofama, posejano je novo seme revanšizma. Versajski mir postao je prolog još čudovišnijeg događaja – Drugog svetskog rata. Slažem se sa onima koji smatraju da Versaj, u suštini, nije okončao rat. Izmenjena su samo sredstva i načini borbe koji će dovesti do nove ratne kataklizme. Reći ću i ovo: praktično svi značajni događaji dvadesetog veka jesu posledice Prvog svetskog rata. Njegov eho odjekivao je sve do početka ovog milenijuma, a verovatno se i danas čuje.

Rat nije okončan odmah. U martu 1918. god. iz njega je izašla Rusija, u septembru – Bugarska, u oktobru – Austrougarska, 11. novembra potpisano je primirje sa Nemačkom. Kao rezultat ove istorijske nesreće raspale su se četiri imperije. Neću govoriti o ostalima. Tragično je srušena viševekovna Rusija.

Prvi svetski rat je u mojoj zemlji nekoliko decenija bio bačen u zaborav. Spominjan je samo kao istorijska činjenica. Uzrok tome je jedan – ideološki. Na ovaj rat se posmatralo kroz prizmu Oktobarske revolucije i potonjeg Građanskog rata. Ignorisana je humanitarna strana – milioni građana Rusije koji su ostavili svoj posao, svoju porodicu i sa ogromnih ruskih prostora krenuli u rat, kako im je rečeno, za veru, cara i Otadžbinu. I u ovom Velikom ratu ostavili su svoje kosti.

Ne znam da li je Rusija u ovom ratu doživela poraz. Ali pobednik postala nije. Danas, na 97. godišnjicu početka Prvog svetskog rata, moji sunarodnici koji žive u Srbiji položiće u znak sećanja i tuge vence na spomenik milionima Rusa koji su pali u ovom ratu, na spomenik koji je jedinstven u svetu i nalazi se u Beogradu. I prahu onih koji su branili srpsku zemlju, njenu prestonicu.

Autor je ambasador Rusije u Srbiji