Veoma ubedljiva i očekivana pobeda Vladimira Putina na predsedničkim izborima u Rusiji, pored toga što je zacementirala kurs ruske politike u narednih šest godina, znači i nastavak snažnog oslanjanja na ogromni, kompleksni i veoma efikasan obaveštajni aparat u kreiranju i vođenju državne politike.
NJegova glatka pobeda dobrim delom je rezultat i delovanja obaveštajnih službi na politički život, tako što su iz trke na jedan ili drugi način blagovremeno isključeni svi potencijalno jaki Putinovi konkurenti.
Nekada i sam pripadnik obaveštajne službe, ruski predsednik će bez sumnje nastaviti tradiciju svojih prethodnika iz perioda komunizma, ali i carističke Rusije, čvrstog oslanjanja na rad obaveštajnih službi i njihovu široku upotrebu kako u unutrašnjoj, tako i spoljnoj politici, ekonomiji, pa čak i kulturi i sportu. Obaveštajno-bezbednosni sistem Ruske Federacije (RF) i pored reformskih promena s kraja 20. veka (raspad bivšeg SSSR) i dalje u svetu važi za jedan od najrespektabilnijih sistema, kome do današnjeg dana posebnu i najveću pažnju poklanja i dalje glavni konkurent u globalnim svetskim međunarodnim odnosima – SAD.
Naime, prema podacima iz Bele kuće, još u studiji Strategija nacionalne odbrane iz 1995. godine, obaveštajne službe Rusije (posebno one koje su okrenute ka inostranstvu) ostale su američkim službama glavni konkurenti u međunarodnim odnosima, zbog čega im se poklanja posebna pažnja i prema njima se pokazuje poseban respekt. Interes za ruske službe bezbednosti posebno je pojačan nakon agresije na Ukrajinu i vojnog angažovanja Rusije u Siriji. U centru pažnje javnosti u SAD je afera oko navodnog mešanja ruskih službi u predsedničke izbore i navodnoj pomoći koju je predsednik Tramp dobio od Rusije u predsedničkoj kampanji.
Jaka centralna uprava
NJihova aktivnost je i u centru konflikta sa Velikom Britanijom i njenim najbližim saveznicima, SAD, Nemačkom i Francuskom, povodom napada nervnim agensom na bivšeg pukovnika KGB Sergeja Skripala i njegovu ćerku u Solzberiju u Britaniji. Ovaj incident preko noći je doveo do eskalacije inače zategnute odnose između Rusije i Zapada i ne nazire se njegovo rešavanje.
Obaveštajne službe Rusije tradicionalno su veoma centralizovane, pod jakom su centralnom upravom i sa vrlo istaknutom ulogom predsednika države u čijim je rukama koncentrisana kompletna izvršna vlast, pa i nadležnosti u obaveštajno-bezbednosnim poslovima.
Ruske službe bezbednosti su svakako glavni oslonac Putinove agresivne politike u Ukrajini, Gruziji, Siriji i na Balkanu. Pokušaji Putinove politike da spreči nedavni ulazak Crne Gore u NATO ili da utiče na formiranje Vlade u Makedoniji 2017. godine oslanjaju se na rad ruskih obaveštajnih službi, kao glavnog nosioca subverzivnih delatnosti. Na Balkanu, ruska služba najaktivnija je u Srbiji i Republici Srpskoj, gde kao saradnike ima ljude u lokalnim službama bezbednosti, kao i u Vladi, što su takozvani „agenti uticaja“.
Putinova Rusija nije napravila raskid sa totalitarnom politikom SSSR-a, naprotiv na delu je svojevrsna „restaljinizacija“ Rusije.
Obaveštajno-bezbednosne službe Ruske Federacije su naslednici službi SSSR-a u punom značenju te reči. Metode rada i ciljevi nisu bitno izmenjeni, sasvim je jasno da je glavni cilj rada ruskih službi politička subverzija i pokušaj da se ostvari uticaj Rusije u što je moguće većem broju država. Rusija u poslednjih nekoliko godina podržava totalitarne i korumpirane sisteme u svetu sa idejom da preko „malih diktatora“ koje drži pod svojom kontrolom, vaskrsne kao supersila.
Propaganda koja se širi putem ruskih medija predstavlja skup banalnog antizapadnjaštva, degenerisanog „slovenstva i pravoslavlja“ i obećanja ruske pomoći čiji sadržaj, cilj i svrha nikome nisu jasni. Postoji trend u bivšim socijalističkim državama Istočne Evrope da se političari koji su na vlast došli proevropskom i demokratskom retorikom okreću Rusiji i Putinu kada budu uhvaćeni u kriminalu.
Prekopiran sistem KGB
Ruski pokušaj da nasledi SSSR i postane svetska supersila, koliko god bio tragikomičan, nije bezopasan jer iza njega stoje moćne službe koje nisu prekidale kontinuitet sa službama SSSR-a.
Prema podacima iz osamdesetih godina 20. veka, broj zaposlenih u nekada
čuvenom KGB varira iz godine u godinu, ali se smatra da dostiže fantastičnu cifru od oko 700.000 pripadnika!
Rad današnjih ruskih obaveštajnih službi i kompletnog obaveštajno-bezbednosnog sektora nije ništa drugo nego prekopiran način funkcionisanja bivšeg KGB.
Od postojećih službi koje danas deluju u okviru Ruske Federacije (RF), posebno mesto zauzima Federalna služba bezbednosti (FSB), koja je takođe naslednik KGB u poslovima unutrašnje bezbednosti i to ranijeg Drugog, Trećeg i Petog direktorata KGB. Ukazom predsednika RF, 1993. godine, osnovana je Federalna kontraobaveštajna služba (FSK) iz koje je nastala FSB. Ova operativno-bezbednosna ustanova direktno je potčinjena predsedniku Rusije i Vladi RF, a bavi se obaveštajnim i bezbednosnim poslovima Ruske Federacije. NJena ovlašćenja su posebno pojačana usvajanjem zakona 1995. godine, u kojem je određeno da pripadnici službe bez sudskog ovlašćenja mogu da štite i plaćaju svoje doušnike i druge kontraobaveštajne i policijske organizacije. Takođe, mogu da upadaju u kancelarije i prostorije i da izvode akcije i bez sudskog naloga, ali moraju o tome da obaveste tužioca u roku od 24 sata posle izvođenja akcije.
Kao i FSB, i sadašnja Spoljna obaveštajna služba (SVR) vuče korene iz nekadašnjeg KGB-a, ona je naslednik prve Uprave KGB i bavi se prikupljanjem i obradom obaveštajnih podataka iz inostranstva o ugrožavanju vitalnih interesa Ruske Federacije od potencijalnih protivnika.
Svoje aktivnosti obavlja kroz široku mrežu agentura, čiju podlogu čine najsavremenije naučno-tehnološke metode rada. Ona je zadužena i za bezbednost institucija i porodica koje se nalaze na radu u inostranstvu u različitim i brojnim diplomatsko-konzularnim misijama.
Finansira se iz budžeta i uglavnom su sve sednice parlamentarnih komiteta i potkomiteta zatvorene za javnost kada se govori o radu službe, njenim troškovima i raspravlja o prikupljenim podacima.
Iz samih naziva sektora SVR jasno se vidi i koji su strateški zadaci i prioriteti u radu službe kada je u pitanju inostranstvo, odnosno spoljni svet ma koliko on bio blizu ili udaljen od granica Ruske Federacije. Pada u oči i to da i kod Rusa, baš kao i kod Amerikanaca, strateški interesi ne zavise od geografskih razdaljina, što znači da njihovi vitalni interesi mogu da budu ugroženi i hiljadama kilometara daleko od njihovih granica.
Interesantno je da SVR u svom sastavu ima i specijalnu antiterorističku jedinicu „Barjak“ zadržanu još iz vremena KGB, koja ima oko 500 veoma dobro obučenih specijalaca i zadužena je za akcije na teritorijama drugih država. Posle raspada SSSR, ova jedinica je, zajedno sa specijalnom grupom „Alfa“, zadužena za zaštitu Federacije da bi 1993. godine prebačena u sastav ministarstva unutrašnjih poslova nastavljajući rad pod imenom „Vimpel“.
Autor je direktor Međunarodnog instituta za bezbednost
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
