Nastavak politike književnim sredstvima

Nije uobičajeno da politikolog ocenjuje književno delo, imajući u vidu opšte poznate razlike koje postoje između nauke i umetnosti (književnosti), i različita izražajna sredstva kojima se služe.

Odmah ćemo reći da najnoviji roman Vuka Draškovića, „I grob i rob“, ima samo karakter književnog dela, bilo bi pretenciozno, možda i neukusno da ga sagledavamo i ocenjujemo.

Međutim, kada se dođe do „upada“ u zonu političkog sumraka, što je ovde slučaj, onda je ovakvo sočinjenije nužno podvrgnuti i politikološkoj analizi.

Naime, Drašković je autor koji (pre)dugo u sebi pokušava pomiriti političkog delatnika i produktivnog književnog stvaraoca.

Podsećamo, Drašković je već trideset godina predsednik (lider) Srpskog pokreta obnove – SPO, devedesetih godina XX veka značajne, verovatno i najsnažnije opozicione partije u Srbiji.

Poslednjih osam godina ova je, nekada velika partija – pokret, abonent političkih mrvica sa stola Aleksandra Vučića i njegove SNS.

Na koricama dela piše – „Roman o pravim inspiratorima sloma Kraljevine Jugoslavije“, što obećava dobar misaoni provod, uz nadanje da se štogod novo može saznati.

Dobra i provokativna priča, istorijski zasnovana, umetničkom slobodom oblikovana, to već obećava dobar roman, formu koja pruža autoru mnogobrojne mogućnosti da nam drži pažnju, ako je autor vešt i nadahnut.

Ovde imamo na umu i maksimu Milana Kundere, koji kaže: „Oblik romana jeste gotovo neograničena sloboda.“

Toga se Drašković čvrsto drži, slikajući grupu ljudi sa eksplicitnim političkim stavovima, jakim iskazima i furioznim ispoljavanjima istih, te sa velikom netrpeljivošću za egzistiranje drugačijih, posebno opozitnih stavova.

Istorijske ličnosti su šematski postavljene, sa jasom podelom na „dobre“ i „loše“ momke.

Dobri su oni koje je autor odavno detektovao u svome političkom životu.

Među njima najveći – kralj mučenik Aleksandar Karađorđević, čija se ostavština, Jugoslavija, mora sačuvati. Moglo bi se reći – dobar politički program, samo kojim sredstvima?

I, tu se ogledaju wishful thinkings Draškovića, iliti po srpski, šta je babi milo, to joj se i snilo!

Pusta snoviđenja, opravdanja unazad („šta bi bilo da je bilo“), neproduktivna razmatranja izgubljenih prilika i šansi.

Samo, i to bi bilo na tragu Kunderinog poučka, da se u romanu nije negiralo odlučno jugoslovensko NE Adolfu Hitleru, 27. marta 1941. godine, što je na tragu revizionističkih stavova, koji su se počeli javljati na javnoj sceni Srbije u 80-im godinama XX veka, kao deo širih „hrabrih pitanja“, zašto smo se uopšte borili, zašto smo dva puta stvarali Jugoslaviju, zašto smo bili federacija, zašto su se Srbi borili, zašto smo dopustili Jasenovac, kako se Tito dodvorio Čerčilu, kako i ko je izdao Dražu (Mihailovića)…

I do danas ne prestaje, počelo je euforično sa Dankom Popovićem i „Knjigom o Milutinu“, ali, bojimo se, neće stati sa Draškovićevom – „I grob i rob“.

Sam roman funkcionira na principu kombinovanja „teorija zavere“, srpskih nacionalnih stereotipa i tračeva predratne i posleratne beogradske čaršije.

Tako Vuk navodi dijalog svoga junaka Mesečine sa knezom Pavlom: „Mehmed Spaho nije umro iznenada, od šloga ili infarkta, kako je objavljeno. On je otrovan… Naša država, kneže. Naša tajna služba. Spaho je bio prepreka sporazumu Cvetkovića i Mačeka o podeli Bosne i Hercegovine, između Srba i Hrvata… a znate i da je Spaho zapretio i ratom, bude li Bosna iskasapljena. Zbog toga je uklonjen, zbog toga je otrovan“! (Drašković, 124-5) Zatim kaže: „Crnorukci, Srpski kulturni klub i srpska crkva su za Veliku Srbiju. Oni time promovišu i Veliku Hrvatsku. Preziru, mrze i proklinju Aleksandra zbog toga što je, osamnaeste, stvarao Jugoslaviju, što tada nije sa mačem prešao Drinu i omeđio dokle je sve Velika Srbija.“ (Drašković, 127)

U romanu se dobro kotira i pukovnik Vladimir Vauhnik, Slovenac, istorijska ličnost zanimljive biografije, koji je u romanu predstavljen kao svojevrsni predložak za rolu Džemsa Bonda.

Naravno, pošto lako dolazi do raznih podataka, on ih slaže u samo jedan mogući zaključak – „Ostanimo neutralni. Firer je, za sada, za mir na Balkanu. Mnogo mu je stalo do najboljih odnosa sa nama. Opasni su stratezi… Kad mogu Rusi sa Hitlerom moći ćemo i mi.“ (Drašković, 140) Samo, prava pretnja su, zbog svoje ostrašćenosti i nesposobnosti da uvide da je „otadžbina“ u opasnosti komunisti, jer kažu: „Za mene i moje drugove, ova država je apsana.“ (Drašković, 145)

Ideja Rusije nije omiljena samo komunistima, Drašković je prepoznaje ovako: „Mislim, naročito, na jade koji su, možda, većina među Srbima. Na sanjare pravoslavne i Velike Srbije. Na zavetnike te ideje među oficirima, studentima, đacima, seljacima, nadničarima, a među sveštenicima i vladikama srpske crkve gotovo da nema nikoga kome bratska i jednoverna Rusija, svaka Rusija, i carska i boljševička, nije uzdanica.“ (Drašković, 162)

Po Draškoviću, srpska javnost ceni profesora Slobodana Jovanovića, koji je „um, onaj vrhovni um u državi od kojeg se očekuje da zna sve u zlom vremenu kad izgleda da niko ništa ne zna.“ (Drašković, 164) Za Jovanovića je jasno: „Mi smo u kazanu, u karakazanu, bolje rečeno. Najveća opasnost nam, uveren sam, preti od nas samih. Od Velike Hrvatske, koja je stvorena, od Velike Albanije, koja može biti stvorena, od združenog udara ustaša i komunista, od smetenosti na Dvoru…“ (Drašković, 164) Tim opasnostima glavni junak dodaje još jednu: „Beograd je latifundija britanskih agenata. To je zmija sa mnogo glava. Svuda su. U vojsci, u redakcijama, u crkvi, u strankama. Vrbuju, otvoreno podmićuju.“ (Drašković, 170) Podizanju temperature u radnji romana služi i uvođenje u priču osobe koja poslednjih godina u srpskoj javnosti dobija mitski oreol, Mustafe Golubića, „Hitno proveriti. M. Golubić, general NKVD-a, krenuo u Beograd. Zadatak: ubiti kneza! Dosta pouzdan izvor! Vladeta.“ (Drašković, 176)

Knez je centralna politička figura idealno zamišljene zemlje po Draškoviću (srpske) Jugoslavije. Samo je on može spasti od Hitlera! Ovako on opisuje razgovor kneza Pavla i Hitlera: „Hitler: Poštujemo Jugoslaviju, neću rat, nego pakt sa Jugoslavijom.

Knez: Naša je želja: ni pakt ni rat.

Hitler: Sa nama ili protiv nas. Žuri mi se.

Knez: Kud vam se žuri? Dobili ste sve što ste hteli?

….

Hitler: Imate još tri sedmice. U Beču je, dvadeset i petog potpisivanje. Ili ćete doći u Beč da potpišete, ili ću ja, na tenkovima, doći u Beograd.

Knez: Pakt ili rat! Ultimatum.

Hitler: Razum ili katastrofa…“ (Drašković, 197)

KRAJ U SUTRAŠNJEM BROJU

Autor je profesor iz Novog Sada, predsednik Saveza antifašista Vojvodine