Nastavak politike književnim sredstvima (2. deo)

Posebno su krivi jer su naterali kneza Pavla da otera Milana Stojadinovića sa mesta predsednika vlade, da ga zatvori na Ilidžu, i da ga na kraju predaju njima, kao ratnog zarobljenika, koji je počinio zločine protiv britanske krune.

Knez je kriv što je poslušao Britance, kao da nije šef suverene države, nego je sužanj britanske imperije.

U trenucima kada knez Pavle poziva ambasadore SAD, SSSR i Britance, očekujući da može nešto promeniti oko pristupanja Trojnom paktu, posebno je bolno polivanje hladnom vodom od strane britanskog ambasadora, koji, tražeći da se Jugoslavija žrtvuje za Britaniju kaže: „Bio sam jasan. Skočite u provaliju!“ (Drašković, 213)

Samo potpisivanje Trojnog pakta se opisuje ovako: „Između života i obraza, izabrali smo život. Između razuma i srca, razum smo odabrali. Hoće li nam to oprostiti milioni neukih u Jugoslaviji, a naročito Srbi?“ (Drašković, 230) Demonstracije 27. marta su strašne, „… iz beogradskih zatvora pušteni svi komunisti i lopovi… Sve, bez glave, danas urla i slavi u Beogradu. I kuso i repato, i staro i mlado, danas pokreću strasti, a pamet nikoga“. (Drašković, 242) Dolazi do nemačkog „strašnog suda“, Jugoslavija se raspada, ministri i kralj beže, Beograd 12. aprila 1941. godine okupiraju četiri vojnika Vermahta! Draškovićev junak je očajan: „Sve ti jebem, Dušane Simoviću… Jooj, Slobodanu Jovanoviću naročito.“ (Drašković, 265)

Ali, budi se nada… Negde blizu Topole i Ravne gore okuplja se vojska i zove na ustanak. Kreće i pesma „Od Topole pa do Ravne gore, sve su straže, ne sme da se kaže…“ Drugima, nada je Sovjetski Savez, i Crvena armija koja će za nekoliko dana biti u Beogradu. Ali, nijedna opcija nije dobra za Draškovićeve junake – „Draža i Tito u crno zaviše Srbiju… Mihailović sad vodi rat na dva fronta, i protiv Švaba i protiv komunista. Dve gerile. Jedna Čičina, a druga Staljinova“. (Drašković, 270) Naravno, i Tito i Draža su problematični, prvi jer je Rus, drugi što je pijandura i šupljoglavac. Pravi junak je general Milan Nedić, koji je svoj obraz i čast stavio pod čizme okupatora, sve u nameri da sačuva Srbiju i mir. Drašković navodi da samo Nemci hapse Jevreje, a da ih ubijaju Švabe, i ustaše s druge strane Save. I vajkanje što nismo bili pametni: „U Beču potpisati, stisnuti zube i čekati, najduže do leta četrdeset i treće, kad se rat preokrene u Rusiji. Onda pocepati sporazum i udariti… Septembar je. Četrdeset i treća je, Rajh krenuo nizbrdo, ali i mi sa njim. Mogli smo u slavu, u pobedu, kao u onom ratu. Ne dadoše naše budale, britanski najamnici. Nama, Luka, spasa nema.“(Drašković, 279-80) Usput se potkači Ivo Andrić: „Nije u Beogradu. Odmara se u Sokobanji.“ (Isto) U daljem tekstu će Drašković „nabosti“ i Aleksandra Bajta, posleratnog uglednog ekonomistu, ofirajući ga kao četničkog konfidenta u Italiji.

O Mihailoviću se tvrdi da drži Srbiju, dok Titovih gerilaca nema, ili ih je jako malo.

Partizani će iz Bosne preći u Srbiju, kada i Rusi u nju prodru.

Mihailović je ratni saveznik Rusa, pa neće hteti da se tuče sa njima, a Tito, koji je Staljinov učenik, želi slom četnika, kao svoj osnovni ratni cilj.

Šta više, pouzdano se zna, iz kabineta Nedića je stigao aber, da su partizanski generali pregovarali sa Nemcima i Pavelićem u Zagrebu, i stavili do znanja da će se, ako se Amerikanci iskrcaju ma Jadranu, zajedno sa Vermahtom i ustašama boriti protiv njih!

Lik Nedića se pokušava nijansirati kroz razne forme iskaza, s namerom da čitalac stekne simpatije i razumevanje za njegove poteze.

Nedić nema sumnje da je eksploziju u Smederevskoj tvrđavi, koja mu je ubila sina, izazvao Mustafa Golubić, koji je poslan iz Moskve, da organizuje akcije po Srbiji.

Kroz kazivanje Nedića čujemo sledeće: „Srbi su za Britance mali Rusi. Kralje Petar je njihov saveznik, ali je Srbin. General Draža im je, takođe, saveznik, ali je i on Srbin. Saveznici, još i njihovi plaćenici, su i Bora Mirković i Dušan Simović, al ii oni su Srbi. Tito nije Srbin. On je Hrvat. Čerčil se okreće njemu.“ (Drašković, 287) Nedić se samokritikuje: „Grešan sam i kriv za mnoge smrti. U Banjičkom logoru, naročito… Zločin nad Jevrejima! Srbi ih nisu hapsili ni ubijali, ali ih nismo ni spasli… U svojim govorima sam čak opravdavao antijevrejstvo. Naprosto, podlegao sam propaganda nacista i svog rođaka Mite Ljotića. Njemu su, za sve, uvek bili krivi boljševici, masonerija i jevrejstvo… Grešan sam, mnogo sam grešan.“ (Drašković, 289)

Odaje se priznanje Nemcima, koji vazdušnom odbranom brane Beograd od američkih i britanskih bombardera, koji bombarduju srpske gradove 1944. godine.

Nalazimo sledeće tvrdnje: „Nemam dokaze, ali sam ubeđen da su naredbodavci Čerčil i Tito (da se bombarduju srpski gradovi, op. a.)… Da Srbija kapitulira.“(Drašković, 300) Ali to nije sve o bombardovanju – mnoge avione pogađaju nemački čuvari srpskog neba. „Iz zapaljenih aviona posade iskaču padobranima, a na zemlji ih dočekuju srpski spasioci. Seljaci i gerilci generala Mihailovića. Odvode ih u sela, … i sprovode do štaba ravnogorskog generala. U planini, na jednoj zaravni, izgrađen je i aerodrom. Odatle, Amerikanci odleću u Italiju, do svojih baza, a otuda, iz Italije, na Galovića poljanu, sleću oficiri američke vojske.“ (Drašković, 305) Pretpostavljamo da bi ovo trebao da bude slobodni i poetski opisi Operacije Halijard, u kojoj su partizani maršala Tita spasli 2.000 američkih avijatičara, dok su Mihailovićevi četnici spasli manje od pet stotina. Ali, ništa ta „herojska dela“ nisu dobro donela Srbima: „Amerikanci, Englezi i trupe francuskog generala De Gola su pred Parizom, a Rusi su stigli do Dunava. Srbiju i Jugoslaviju Čerčil je poklonio njima…“ (Drašković, 308) „Srpske patriote“ spremaju bagaž i u žurbi napuštaju Beograd i Srbiju. Strašne se stvari dešavaju: „Slušaj Radio London. Kralj je pozvao sve ravnogorce da pređu u Titovu armiju. Optužio je generala Mihailovića za saradnju sa okupatorom… Strašno i sramno.“ (Drašković, 313) Dolaze partizanski oslobodioci, koji nose crno sa sobom! „Bezgrobnika, kao što si ti, u Beogradu i u Srbiji je, priča se i piše se, više od stotinu hiljada, a izvan Srbije još toliko. Krv je ljudska crvena, a crveni su je prosipali kao vodu…“ (Drašković, 317) I dodaje svedočenje partizana koji se pokajao: „Ubijali smo masovno, a tela ubijenih… ne znam, nisam gledao, odvožena su do mnogih, kolektivnih grobnica. Tajna je, verujte, sve do danas, i gde su te tajne grobnice…“ (Drašković, 320)

Rekapitulirajući bilanse rata, imamo „priznanje“ da su se komunisti, pored svih svojih zločina, borili u zemlji, nisu pobegli kao kralj, vlada i politički prvaci, pokrenuli su svoju revoluciju, radili za Sovjete, ubili više svojih domaćih neprijatelja nego okupatorskih vojnika. Ubijali su neprijatelja i bili ubijani od neprijatelja. To je pohvalno, za razliku od nesrećnika koji su 27. marta narod odveli u bespuće, generala Mirkovića, Simovića i akademika Jovanovića. Oni su krivi i za okupaciju, odmazde Nemaca, i građanski rat između komunista i četnika, za sve tajne i masovne grobnice, oni su krivi. Na kraju, kriv je i kralj: „Kralj je bio pilot, dobar pilot. Da je čak i četrdeset četvrte parašutirao na aerodrome u Pranjanima, građanski rat u Jugoslaviji imao bi drugačiji ishod… Verovatno. Ali, on se ženio. Usred kasapnice u svojoj državi, iz koje je pobegao, naš kralj se ženio. Tada nije bio maloletan…“ (Drašković, 324) A bilo je osnova za borbu, tako saznajemo da je Draža Mihailović angažovao svoga Valtera, koji je delovao u Beogradu. „Beogradska gerila, koju je on organizovao i vodio, imala je više od pet hiljada ilegalaca, uglavnom oficira i omladinaca. Iz Beograda je na Ravnu goru prebacio stotine boraca… Valter je imao i svoju mrežu u Sarajevu i Zagrebu.“ (Drašković, 325-6) I tako do kraja romana…

Ako smo se na početku ovoga teksta složili sa Kunderom, sada ćemo to potvrditi, slažući se i sa Natanijelom Hotornom, „Kada pisac nazove svoje delo romanom (romance), jedva da i treba napomenuti da on time želi da zatraži izvesnu slobodu kako u pogledu oblika dela tako i u pogledu njegove građe.“ (Kiš, 2011: 169) Drašković je imao i ima pravo da svoju priču umetnički transponuje u smeru kome on želi, sa sredstvima i mogućnostima koje poseduje, sa porukama i stavovima koje je nameravao, ili još želi da plasira. To je najmanje sporno i podložno kritici. Samo, Drašković svojim romanom ne želi da sebe situira u udobnu poziciju književnog stvaraoca, koji „izmaštava“ dela za široki (?) krug čitalaca. Ne, on proročki predviđa stvari unazad! On ispravlja „krive Drine“ srpske istorije, pravi kompletnu reviziju iste, ideološki determinisan i neumeren u iskazu svojeg vjeruju. Kao takav apsolutno potpada pod sledeću ocenu Predraga Matvejevića: „Vidim jedno rastrojstvo u srpskom javnom životu, a često se afirmišu stavovi koji ne služe na čast vrijednostima koje Srbija ima i koje je u povijesti imala.“

Na kraju čitanja ovoga dela nismo sigurni da li je Drašković pretežno književnik, koji je više sanjao Nobelovu nagradu za književnost nego da postane predsednik Republike Srbije, ili u njemu više prevladava duh „kralja trgova“ iz 90-ih godina prošlog veka. Ono što je sigurno, bude li ovako tvrdokoran u kreiranju i reviziji nepostojeće prošlosti, ostaće upamćen kao političar provučen kroz književnost. Bojimo se da je on odavno odabrao taj put. Na kraju bi podsetili na Kunderino upozorenje: „Romansijer nije ni historičar ni prorok: on je istraživač postojanja.“

Autor je profesor i predsednik Saveza antifašista Vojvodine