Za prosvetne radnike, đake i njihove roditelje počeo je dugoočekivani, petodnevni jesenji raspust.
Nakon završetka prvog klasifikacionog perioda za školsku 2020/2021. godinu, red je da se napravi osvrt na to šta je sve bilo na „meniju“ od 1. septembra…
Roditelji učenika osnovnoškolskog uzrasta imali su pravo da se izjasne da li će njihova deca nastavu pohađati u školi ili od kuće.
Vrlo mali broj se opredelio za „online“ nastavu, a nemali broj njih se ubrzo predomislio kada je shvatio da je teže pratiti rad učitelja i nastavnika sa RTS Planete, te da je bolje da se vrate u svoje škole.
U školi časovi traju 30 minuta.
Svako odeljenje mlađih razreda podeljeno je u dve grupe.
Prva grupa ima četiri, dok druga grupa ima tri časa dnevno. Sledeće nedelje je obrnuto.
U starijim razredima jedna grupa ima pet časova ponedeljkom, sredom i petkom, dok druga grupa nastavu pohađa utorkom i četvrtkom…
I tako svake druge nedelje.
Analiza uspeha na kraju prvog tromesečja pokazala je da ima dosta nedovoljnih ocena i izostanaka.
Što jeste zabrinjavajuće, ali ne i začuđujuće.
Lično, ne pamtim da sam za 26 godina radnog staža ovoliko radila od početka školske godine, a da sam toliko nezadovoljna rezultatima svoga rada.
Neposredan rad sa decom bio je nedovoljan, ali s druge strane – upisivanje časova u elektronski dnevnik, izrada mesečnih planova, svakonedeljno slanje izveštaja resornom ministarstvu, sati i sati provedeni po Vajber grupama…
E, toga je bilo previše!
Drugim rečima – mnogo više sam radila od kuće nego u školi.
Poslednjih mesec dana moje kolege i ja bavimo se otvaranjem „Gugl učionica“, roditelji učenika mlađih razreda bave se time kako da im pristupe.
Neki su ih otvorili, neki su im pristupili… „A neki i nismo.“
Korišćenje ove (kako se to popularno kaže) platforme naložilo je Ministarstvo prosvete, jer nastava van škole zvanično ne može da se odvija putem Vajber grupa.
Ministarstvo verovatno nije obavešteno da mnogi učenici nemaju kompjutere ili laptopove kod svojih kuća.
Istina je da su početkom školske godine pojedini učenici dobili tablete, ali to su samo pojedinci.
Na kraju, pomenuću i tehničku (ne)opremljenost svojih kolega.
Većina nas ima kompjutere i laptopove, ali počinju da „baguju“ pod teretom svega onoga što na njima i sa njima radimo.
Opremljenost u mnogim školama je takva da se nikako ne uklapa u priču koja se plasira široj javnosti.
Zamislite jednog kuvara koji dobije recept šta da spremi, a nema ni namirnice, ni šporet…
Verujte, često pomislim da smo mi, prosvetni radnici, poput tog kuvara.
Ilustrovaću to sledećom izjavom – Koristim kasetofon od 2000. godine koji sam nasledila od kolege koji je otišao u penziju.
Najnovija audio kaseta je stara više od pet godina.
Pravo je čudo da se tonski zapisi sa traka još uvek čuju.
Dobro je što deca imaju priliku da ovu relikviju iz prošlog veka vide uživo i nadam se da će, iz nje, moći da slušaju zvuke još dugo, dugo…
Red bi bio da kasetofon nasledi neko od mlađih kolega kada odem u penziju.
S obzirom na to da sam nepokolebljivi optimista, verujem da ću je i dočekati.
Autorka je profesorka engleskog jezika
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
