NATO, svakako

Nikada pri tom nije jasno odakle im to ubeđenje i kakav je to instinkt ili mudrost, jer se baš nekim ozbiljnim istraživanjem javnog mnjenja u poslednje vreme ne bave iz nepoznatih razloga. Najčešće izgovarajući se da istraživači javnog mnjenja ovde nisu baš sasvim čisti (zbog stanja opšte potkupljenosti na svim stranama) timovi „stručnjaka“ oko političara na vrhu, nije bitno da li su na vlasti ili u opoziciji, krenu u stvaranje svoje slike pravog lika domaćeg birača i prosečnog građanina Srbije.

Ovih dana, nedelja, to čine nametnutim izjašnjavanjem o NATO: da ili ne, uz mnoštvo informacija i poluinformacija (što je uvek lukavije od dezinformacija koje se lakše otkrivaju). Počelo je jednom peticijom koja je zdušno prihvaćena tamo gde je trebalo, a zatim i od onih na vlasti da bi se rasprava razvila do krajnjih razmera: ako država nije članica NATO, ne može u EU. Teza se tako razvija sistematski da na kraju, valjda u jednom času osvešćenja ili retkom trenutku normalnosti, prosečan građanin može da se upita: zašto Turska onda nije u Evropskoj uniji, kao dokazana NATO članica i zašto joj se ulazak u priličnoj meri otežava?

„Sestrinska“ tema ovog zamajavanja (pojednostavljeno prevedenog na moderan jezik ovde – spinovanja) je na neki način, pomalo tragičan i svakako moralno jadan, jeste i Kosovo. Najčešće se ističe da se ne može u Evropsku uniju ako Beograd ne prizna nezavisnost Kosova. I mada bi se na prvi pogled moglo zaključiti da takvi tonovi takođe prvenstveno dolaze iz opozicije, ljudi na vlasti i naročito oni koji vode spoljnu politiku sa Vukom Jeremićem na čelu nikako u ovom nisu nedužni. Bar tri puta nedeljno ministar spoljnih poslova Srbije (prosto je nezamislivo zbog ličnog stila upotrebiti sinonim šef diplomatije) negde u belom svetu izjavi da ni pod kakvim uslovima neće Beograd priznati nezavisnost kosovsku i nabroji nekoliko država sa najrazličitijih meridijana koje to nisu učinile i koje su zato veliki srpski prijatelji. Odlazi čak i dalje da na „prijateljski način“ proziva Špance ističući kako su „uz nas“, jer Kosovo ne priznaju, a sada će kao predsedavajući u EU svakako u prvi plan (nasuprot većini članica što Kosovo priznaju) staviti Srbiju sa svim relevantnim temama: članstvo, odmrzavanje sporazuma i samo još nedostaje da se javno izjasne da će verovatno potpuno zanemariti i obaveze prema Tribunalu u Hagu. Nije jedino još jasno, bar Jeremić to ne razjašnjava, kako Španci – tako samostalni i liberalni – mogu da budu i u EU i u NATO?

Zbog takve politike i „glasnosti“ ministra srpskog sve češće se stvara utisak i u domaćoj i u relevantnoj stranoj javnost da zapravo Srbija i neće u EU. Iz prostog razloga što „narod jednostavno neće“ tamo bez Kosova onakvog kakvo je bilo pre 1999. kad se Beograd praktično Prištine odrekao. Posledice su da se razne zemlje i političari oglašavaju – bezrazložno prozvani – sa svojim objašnjenjima i gledištima (Kacin u EU ili šef Evropske komisije u Beogradu, u ovom slučaju sa različitim prilazima) odnosa Kosova, Srbije i Evropske unije. A u „slučaju NATO“ i Srbije kao članice na noge se, kao i uvek, podigla Moskva, stajući na stranu onih što kažu „ne“. Mada bi se poslednje izjave raznih ruskih ambasadora u NATO, u EU, u Beogradu mogle, upotrebljavajući manir ruske politike, svrstati „u mešanje u unutrašnje stvari Srbije“, naročito uključujući onu o ulozi EU i civilnog predstavnika na Kosovu. Iz prostog razloga što Rusija nije u EU, ali jeste u sasvim dobrim odnosima sa Briselom u korist sopstvenih interesa što za svaku zemlju i jeste prvi politički prioritet ako nije na štetu drugih. A nije, jer Moskva se oglašava o kosovskom pitanju onako lepo, zgodno usput, kao principijelno, a ništa je ne košta.

I kad se pogledaju sve te nametnute teme oko EU i Kosova od Jeremića i Tadića i one NATO što predvode Ilić i Koštunica onda zaista jesu istinska unutrašnja stvar Srbije. Kao predmet zaluđivanja od istih ljudi i stranaka u zemlji gde je sve više siromašnih, gladnih, bez posla i bez proizvodnje. Možda cinično i verujući da će tako inače potcenjenom „narodu“ malo odvući pažnju od pomisli na bedu u kojoj većina živi.