Naučiti iz tragedije u Černobilju

Ono što nedostaje je ozbiljna polemika i sučeljavanje argumenata.

Predstavnici državnih organa i politička vrhuška Srbije, u nedostatku ubedljive argumentacije, skrivaju se iza floskula u vidu prepuštanja krajnje reči narodu, ispunjavanja visokih ekoloških kriterijuma, istovremeno podmećući nebitne poluinformacije i skrećući glavni tok diskusije o rudarenju litijuma.

Projekat Jadar je test za stručnu i, šire, čitavu javnost Srbije.

Prođe li plan Rio Tinta, proći će i mnogi drugi problematični, ekološki opasni poduhvati koji bi trebalo, navodno, da osiguraju energetsku bezbednost i ekonomski rast.

Reč je pre svega o projektima iz oblasti energetike koji se tiho, stidljivo razmatraju (ukidanje moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana i reafirmacija fisione energije) ili se već ubrzano sprovode (masovno podizanje vetrolektrana), a, za sada, zbog preokupiranosti Rio Tintom, ostaju izvan vidokruga građanstva, ekoloških aktivista i nezavisnih stručnjaka.

Sa otvaranjem klastera 4, zaoštravanjem energetske krize u Evropi i kod nas, češćim kolebanjima proizvodnje električne energije u EPS i povećanjem evropskih ugljenikovih naknada dodatno će rasti važnost navodno neizbežnog, nužnog uvođenja proizvodnje energije iz nuklearnih centrala i vetroelektrana.

Krucijalno je pitanje može li srpska javnost da se istovremeno suoči, uhvati ukoštac sa više ozbiljnih ekoloških problema ili će tu nespremnost, nedostatak „kritične mase“, aktuelna vlast zloupotrebiti tako što će podsticati „ekološke napetosti“ i dizati medijsku prašinu na jednoj strani, a nesmetano usvajati i sprovoditi profitabilne, ekološki sporne projekte na drugoj strani?

Već duže vreme ministarka energetike Zorana Mihajlović govori, a za njom čitav „hor papagaja“, da će sve intenzivnija upotreba obnovljivih izvora energije (za sada, uglavnom, eksploatacija vetroelektranama) omogućiti zelenu tranziciju, ostvarivanje zelene agende i drastično smanjenje ispuštanja tzv. gasova staklene bašte, uz (isfabrikovano) poštovanje najviših ekoloških standarda.

Da li i po koju cenu?

Kada to Vlada Republike Srbije čini forsirano, na silu, preko kolena, trpeće stanovništvo, naselja, druge privredne delatnosti i životna sredina.

Već sam u lokalnim novinama pisao da letimičan, odnosno, docnije, temeljan osvrt na upotrebu velikih vetroelektrana – vetroparkova sa evropskog, severnoameričkog, australijskog i azijskog kontinenta pokazuje da valja biti vrlo oprezan sa neodmerenim, masovnim korišćenjem čak i tako ekološki prihvatljivih resursa kakvi su obnovljivi izvori energije.

Svagda i svugde je nužna mera.

I najblagorodnija tvar, pojava ili aktivnost može lako da se prometne u svoju suprotnost.

Uprkos tome ćete od gore spominjanog šarenog hora (vlasnici i operateri vetroelektrana, inženjeri, univerzitetski profesori tehničkih nauka, neki ekološki aktivisti i novinari, predstavnici državnih organa, pojedini ekonomisti) čuti samo hvalospeve na račun vetroelektrana.

Upotreba obnovljivih izvora energije za njih postaje mantra kojom je moguće rešiti goruće ekološke probleme i otvoriti vrata blistave budućnosti.

Iz njihovih javnih izlaganja moguće je zaključiti da oni zastupaju jedno pojednostavljeno, koliko naivno, toliko opasno stanovište da je sasvim dovoljno promeniti energetsku bazu društva, zameniti prljava fosilna goriva čistim, obnovljivim izvorima energije da bi se ostvario ekološki preobražaj društva, razrešila ekološka i klimatska kriza.

Tako jednostavan, lak potez treba da dovede do potpunog preokreta u razvoju globalnog društva!

Ovo veoma podseća na „magične“ recepte nuđene širokogrudo pre pola stoleća izveštajima Rimskog kluba i sličnim studijama stručnjaka.

Drugim rečima, i sada se zagovaraju takve mere i promene da se suštinski ne promeni ništa.

Pošavši od brojnih iskustava sa vetroelektranama u svetu napisao sam stručni rad i predstavio ga na Eko konferenciji u Novom Sadu septembra tekuće godine.

U njemu sam naveo da je glavni problem što masovna, neograničena eksploatacija vetra sadašnjim vetrogeneratorima negativno utiče na životnu sredinu.

Već je decenijama ranije istraživanjima na terenu utvrđeno da velike vetroelektrane – vetroparkovi ozleđuju i ubijaju mnoge ptice (pre svega grabljivice) i slepe miševe.

Novija ispitivanja su, pak, pokazala da veliki, prostrani vetroparkovi sa džinovskim vetrogeneratorima menjaju regionalnu klimu u smislu povećanja prosečne temperature vazduha, isušivanja tla i snižavanju prosečne brzine vetra.

Tako je na više vetroparkova u Teksasu ispitivanjima otkriveno da je temperatura u ovim oblastima porasla oko 0,72°S. Pored toga, upoređivanjem satelitskih snimaka područja u zapadnom Teksasu (SAD) na kome je od 2005. podignuto više velikih vetroparkova, pre (2003. godine) i posle njihove izgradnje (2010. godine), jasno je uočen trend zagrevanja, tj. povišenja prosečne temperature.

Istraživači iz Nemačke su za naučni portal scinexx.de izračunali da je rad 1.300 vetrogeneratora instaliranih na moru i 29.200 na kopnu u Nemačkoj (stanje 2018. godine) prouzrokovao dodatni porast temperature od 0,27°S u poslednjih pet godina.

Kad je reč o posledicama po zdravlje, u većini slučajeva istraživači nisu uspeli nedvosmisleno da dokažu vezu između rada vetrogeneratora i narušavanja fizičkog zdravlja.

Više studija je, međutim, pokazalo da (novo) okruženje, naročito, velikih, džinovskih vetrogeneratora može negativno psihološki da utiče na stanovnike a ispoljava se posledično kroz nesanicu, napetost, migrene, glavobolju, hipertenziju, vertigo, depresiju, „lupanje“ srca, stomačne probleme i dr.

U ovom kontekstu valja pomenuti i prvu sudsku presudu protiv vlasnika vetroelektrane zbog njenog negativnog dejstva na ljude.

Ova relativno sveža vest, objavljena baš u Danasu, prilično je nezapaženo prošla u našim medijima i u javnosti.

Sud u Tuluzu je, naime, belgijskom bračnom paru priznao da su više godina trpeli ugrožavanje zdravlja zbog rada šest vetrogeneratora udaljenih 700 m od njihove kuće.

Ova vetroelektrana je podignuta 2008. godine, a zdravstvene teškoće (glavobolja, nesanica, vrtoglavica, mučnina, depresija, nepravilan rad srca, tinitus) supružnici su počeli da osećaju pre pet godina, kada je između najbližeg vetrogeneratora i njihovog doma posečen deo šume.

Trima energetskim preduzećima koje zajednički upravljaju vetroelektranom naloženo je da ugroženom bračnom paru isplate 110.000 evra odštete.

Upravljači su, u međuvremenu, promenili signalna noćna svetla na vetrogeneratorima i brzinu obrtanja turbina.

Svi se istraživači i stručnjaci slažu da je neophodno nastaviti opsežna ispitivanja o posledicama rada vetroelektrana jer svakom novom studijom i eksperimentom upotpunjujemo znanja o uticaju buke i infrazvuka (vibracija) na živi svet.

Vrlo lako se može dogoditi da Vlada Republike Srbije i Narodna skupština preko noći ukinu moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana, proglasi fisione nuklearke „klimatski, ugljenički neutralnim“ i uključi ih u značajne činioce zelene tranzicije.

Najnoviji propagatori upotrebe nuklearnih elektrana nisu nimalo promenili „ploču“ nego i dalje prežvakavaju argumente od pre nekoliko decenija, koji se delom mogu sublimisati u bestidnoj podvali da su posledice rada i havarije nuklearne elektrane u Černobilju manje nego od korišćenja termoelektrane na ugalj.

Pritom se često pozivaju na zvanične podatke UN da je samo 50 osoba poginulo u nesreći, a još 4.000 ljudi je umrlo od dejstva radijacije.

Na 11-godišnjicu nuklearne katastrofe u Černobilju Večernje novosti (od 27. 4. 1997. godine) objavile su porazne podatke da je do tada od posledica radijacije umrlo više od 300.000 ljudi.

Zbog eksplozije reaktora radioaktivno zagađenje je zahvatilo 150.000 km2 teritorije bivšeg SSSR-a na kojoj je živelo oko sedam miliona stanovnika. U otklanjanju posledica havarije učestvovalo je 634.000 ljudi, od kojih je čak 22.000 umrlo, a više od 100.000 su postali invalidi.

U izveštaju Grinpisa o posledicama nuklearnog udesa u Černobilju na zdravlje ljudi, iz 2006. godine, zasnovanom na istraživanju Nacionalne akademije nauka Belorusije, stoji da je dve milijarde ljudi u svetu pogođeno černobiljskom katastrofom, kod 270.000 se kao rezultat razvio rak, a od tog broja 93.000 sa smrtnim ishodom.

U riječkom Novom listu je 2011. objavljeno da su na ublažavanje posledica nesreće u Černobilju samo Ukrajina, Belorusija i Rusija u prvih 20 godina od eksplozije potrošile više od 500 milijardi dolara.

Autorka teksta dodaje da je u celom svetu, prema pretpostavkama, od černobiljskih posledica umrlo milion ljudi.

Treba reći da bi posledice nuklearnog udesa u Černobilju 1986. i u Fukušimi bile daleko veće, možda i fatalne za deo Evrope, odnosno Japana, da nije bilo neverovatno hrabrih ljudi koji su se svesno žrtvovali da bi sprečili katastrofu još većih razmera.

U Japanu se pokazalo da su u najtežim situacijama samo odvažni ljudi, a ne roboti, sposobni da obave krajnje opasne zadatke.

Ono o čemu zagovornici nuklearnih fisionih reaktora nerado govore su nuspojave i nusproizvodi rada nuklearnih elektrana.

Od puštanja u rad prve komercijalne nuklearne elektrane u svetu (1954, odnosno 1956. godine) do danas nije rešen problem potpuno bezbednog odlaganja i neutralisanja radioaktivnog otpada. Aprila ove godine je odjeknula vest da je japanska vlada odlučila da u naredne dve godine u Tihi okean ispušta radioaktivnu vodu iz Fukušime.

Jedna od ekonomski najrazvijenijih i tehnološki superiornih zemalja na planeti nema rešenje za ozračenu vodu!

Autor je diplomirani sociolog i specijalista eko menadžmenta