Naučnici u službi rata: Šta se krije iza hapšenja ruskog akademika nakon što je Ukrajina oborila supersonične „kindžal“ rakete?

Nekoliko dana potom saznali smo da je uhapšen akademik Valerij Zvegincev i nekoliko njegovih saradnika koji su radili na razvoju ovog hipersoničnog oružja. Osumnjičeni su za izdaju, jer su rakete „kindžal“ trebale biti nedodirljive za zapadne odbrambene sisteme.

Ne ulazeći u to, kako će se slučaj sa akademikom Zvegincevim i saradnicima završiti, postavlja se pitanje smisla ali i odgovornosti naučnika, kada prihvataju da rade na projektima koji su u funkciji rata, ubijanja ljudi ili uništavanja prirode.

Akademik Zvegincev i njegovi saradnici su se svesno opredelili da rade na ostvarivanju ratnih ciljeva svoje zemlje. Njihov slučaj je poučan ali i ozbiljno upozorenje naučnicima u celom svetu. Postavlja se pitanje – da li naučna zajednica i naučne institucije imaju izgrađene kriterije u vezi sa učešćem naučnika u radu na projektima koji su namenjeni ubijanju živog sveta ili uništavanju prirode? Može li takav izbor biti akt slobodne volje pojedinca istraživača ili naučna zajednica treba da se ograđuje i osuđuje takve namere?

Možda su akademik Zvegincev i njegovi saradnici, kao građani Rusije bili impresionirani idejom da rade na otkrivanju neuhvatljive rakete. Međutim, kao naučni radnici morali su biti svesni da je to oružje namenjeno ubijanju ljudi i uništavanju radom stvorene imovine.

„Naučnici, univerzitetski profesori, istraživači i naučne institucije (kao najmoćnije poluge razvoja čovečanstva) morali bi se priključiti opštim naporima da se zaustavi nekontrolisano posrtanje čovečanstva. Od njih se očekuje da stanu na pijedestal borbe za opstanak ljudske zajednice. Da čovečanstvu ulivaju poverenje i podstiču optimizam ljudi – da će nauka stati u zaštitu života ljudi i prirode. Možda bi jedna od mera disciplinovanja naučnika mogla biti uvođenje posebne zakletve (kao što je slučaj sa Hipokratovom u medicini), koja bi glasila da naučnici „u svom istraživačkom radu i primeni rezultata svojih istraživanja neće činiti ništa što bi bilo usmereno na štetu čoveka i prirode i što bi moglo da ugrozi moral, ugled i dostojanstvo naučnog radnika.“ (Od bespuća do zdravog društva – Prometej, Novi Sad)

Od naučnoistraživačkih organizacija očekuje se da budu nosioci globalnih mirnodopskih, pozitivnih promena. One treba da se samoorganizuju i izvlače iz tutorstva nacionalnih država, ali i kapitala. Da ponude odgovore na pitanja kako svaka od država može svojim naučnim potencijalima doprineti opštem razvoju. Ili, kako je moguće naučna dostignuća od opšteg značaja, primeniti u svakoj zemlji. U tako uređenom svetu nauke, u kome će naučna saznanja biti u funkciji opšteg napretka, moguće je očekivati zaustavljanje izraženih negativnih trendova, koji civilizaciji prete apokalipsom.

Bilo bi delotvorno ako bi se u okviru OUN, po uzoru na Savet bezbednosti, organizovao Savet za nauku, obrazovanje i kulturu. Organizovane i povezane na svetskom nivou, načne organizacije bi u međusobnoj saradnji, bez prepreka i pritisaka, mogle da razmenjuju rezultate istraživačkog rada, implementiraju projekte gde god za to postoje uslovi, čovečanstvu nude dugoročna razvojna rešenja i ulivaju nadu u mogućnost opstanka i razvoja svetske zajednice.

Autor je diplomirani ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.