Nauka u Vučićevoj autokratiji: Lični stav Branimira Jovančićevića

U odnosu na ukupni broj od oko 14 hiljada istraživača u Srbiji to čini svega šest do sedam procenata. Jedan, manji broj istraživača u Srbiji je angažovan na međunarodnim projektima. To bi moglo da znači da je ukupno projektno pokriveno svega oko 10 procenata srpskih naučnika.

Postavlja se pitanje šta je sa ogromnom većinom onih koji nisu projektno finansirani? Među njima ima naučnika sa izuzetnim rezultatima, odnosno sa velikim brojem naučnih radova u međunarodnim časopisima, i sa visokim Hiršovim indeksom.

Kako su organizovani i čime se bave? Na koji način su najobrazovaniji državljani Srbije danas na usluzi svojoj državi?

Država Srbija ima Ministarstvo nauke, tehnološkog razvoja i inovacija. Ono ima veliki broj ovlašćenja i zadataka koji su vezani za razvoj srpske nauke. Među njima najvažnija aktivnost morala bi da bude ona koja se odnosi na planiranje projekata, raspisivanje konkursa i evaluiranje rezultata izvedenih naučnih istraživanja.

Tako je to i bilo sve do 2019. godine. Tada je osnovan Fond za nauku koji je preuzeo od Ministarstva ovu najvažniju delatnost. Jedna institucija, praktično tehničkog karaktera, uzela je na sebe sve one najvažnije ingerencije koje se na nauku u Srbiji odnose: koje discipline u Srbiji treba razvijati, koliko projekata finansirati, kako organizovati evaluaciju aplikacija, kako pratiti tok projekata i konačno proceniti rezultate do kojih se tokom istraživanja došlo.

Zapravo, Fond za nauku je preuzeo najvažnije aktivnosti matičnih odbora koji postoje i rade u okviru Ministarstva nauke, tehnološkog razvoja i inovacija.

U matičnim odborima se nalaze najkompetentniji naučnici iz svih naučnih polja koje u Srbiji danas postoje. Potpuno je logično da takva tela unutar ministarstava vode i politiku razvoja nauke. Administracija ministarstva, a pre svega ministar, državni sekretari i pomoćnici, trebalo bi samo da pružaju tehničku i administrativnu logističku pomoć.

Odlučivanje o definisanju projektnih poziva, sprovođenju poziva, evaluaciji prikupljenih aplikacija, praćenju realizacije projekata i konačno ocena postignutih rezultata, data je u ruke onima koji su neuporedivo manje kompetentni. Za pojedine naučne oblasti, najverovatnije za većinu, u potpunosti nekompetentni.

Na taj način se u prvi plan izbacuje samo finansijski aspekt projekata, a rezultati projektnog poziva, zbog čega se određeni projektni ciklus praktično i započinje, se zanemaruju. Jer u Fondu se ne nalaze ljudi koji naučne rezultate valjano mogu da razumeju, a kamoli procene. Istina, za evaluaciju projekata se angažuju međunarodni recenzenti.

Međutim, postavlja se pitanje ko njih odabira, i da li su oni odgovarajući za date oblasti? Pored toga, ne zna se da li oni učestvuju u definisanju projektnih zadataka i oceni rezultata.

A i zbog čega bi strani naučnici definisali u kom pravcu je potrebno da se razvija srpska nauka, i šta je to što je za Srbiju najvažnije? Srpska nauka morala bi da definiše smernice sveukupnog društvenog razvoja, i da sa njim učestvuje u svim fazama.

Stiče se utisak da u sadašnjem ambijentu nauka predstavlja nepotreban balast srpskom društvu. U njemu kroz ustanovljeni sistem „institucionalnog finansiranja“ naučnici dobijaju svoje mesečne apanaže. Šta će zauzvrat stvarno i da urade, nije toliko važno. Važno je da ne smetaju i da ćute. Veliki broj za sada tako i radi. Nadam se, samo za sada.

Iz svega rečenog lako može da se zaključi da organizacija kakva je danas u Vučićevoj autokratiji i diktaturi vodi srpsku nauku u ambis.

Ako se ima u vidu kakvi su opšti društveni trendovi, i u kolikoj meri su devastirane skoro sve institucije sistema, i u kolikoj meri je Srbija pretvorena u državu latinoameričkog, krimogenog tipa, ovakav položaj naše nauke je potpuno logičan. Sve drugo bilo bi iznenađujuće.

Autor je potpredsednik Demokratske stranke i član Skupštinskog odbora za nauku i obrazovanje

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.