Navijači, Dodikova harmonika i tuča u operi

Putevi su korisni, investitori obilno subvencionisani, a 60 godina nesvrstanih nam se pogodilo da se sadašnja vlast okiti nekadašnjim uspesima Jugoslavije i Tita, dok nacionalistička „elita“ već godinama radi na brisanju svakog traga i sećanja na Jugoslaviju, o Titu da i ne govorimo.

Veliki međunarodni skup poslužio je da se sa sajma naoružanja pošalje poruka mira.

Pre nekoliko dana košarkaš Nikola Kalinić je reterirao u odnosu na svoju nekadašnju izjavu u kojoj je razumno razmišljao o rešavanju problema Kosova, a sada izrazio žaljenje izvinio se i izjavio: „Za mene je Kosovo i Metohija neizostavni deo Srbije i tako treba da ostane zauvek.“

Znao je košarkaš s kim ima posla i da je to jedini način da se ponovo vrati u Zvezdu i znao je da bez „pomilovanja“ navijača i gutanja pilule patriotizma, to neće moći.

Oni odlučuju, oni su vlast, jer su uz vlast.

Navijači su upravi Zvezde poručili: „Sada i zauvek skrećemo pažnju da niko neće biti dobrodošao u Zvezdu ako priča loše o Srbiji, crkvi, Zvezdi, delijama.“

Objasnili su da je to ideologija i uputili poslednje upozorenje da niko ideološki nepodoban neće biti prihvaćen.

Ništa nisu rekli o tome kakav on treba da bude igrač, sportista, da li treba da poštuje fer-plej (fair play).

Milorad Vučelić je onomad od patrijarha Porfirija dobio orden Srpske pravoslavne crkve za doprinos hrišćanstvu.

Verovatno i za hrišćansko proterivanje sa posla 1.100 ljudi iz RTS-a sredinom januara 1993, kada su među oteranima bili najbolji i svih 700 članova novoosnovanog sindikata „Nezavisnost“.

Vučelić je i postavljen od strane Miloševićeve vlasti na mesto generalnog direktora da bi obavio taj prljavi posao.

Porfirije, koji je nekoliko godina bio član saveta RRA (danas REM), mogao je da zna ovaj detalj, iako se on dogodio godinama pre formiranja RRA.

Doveo je Milorad Dodik u prostor državne institucije harmonikaša da razvuče patriotske note i da ga podrži u interpretaciji zavetničkih stihova „Srbija je mene majka rodila“.

Ovakva blamaža bila bi tek jedan od primera ponašanja novokomponovanih političara Srbije i Republike Srpske, pa i drugih u regionu, da Dodik nije kasnije, po tumačenjima obaveštenih, objasnio da je pevao da umiri ljude i da im pokaže da rata neće biti!

On, koji svakodnevno izjavljuje da Bosna i Hercegovina ne postoji, da je Republika Srpska država koja će biti samostalna i tako zastrašuje ljude ne samo u BiH, nego u celom regionu, pa i u svetu, on je eto garancija mira.

Uz harmoniku!

Politički primitivizam nikada ne ide sam. Obrasci ponašanja koji se javno i bez otpora promovišu, prelivaju se na celokupno društvo i postaju sveprisutna pojava.

Subota, Narodno pozorište u Beogradu, opera Toska.

Predstava počinje, orkestar svira uvertiru.

Na drugoj galeriji u poslednjem redu, odjednom uzvici, guranje, otimanje o sedišta.

Publika zaprepašćena, svi smiruju zavađene i oni se nekako primiriše.

Nešto kasnije, Kavaradosi (Janko Sinadinović) peva prekrasnu ariju Recondita armonia.

Odjekuje još jača galama, čuju se udarci, obezbeđenje konačno izvodi nasilnika iz dvorane.

Srećom, buka nije omela prekrasne umetnike koji su, uprkos incidentu, uspeli da visokim kreativnim dometom obraduju publiku.

Ima li smisla postaviti pitanje: zašto nam se sve ovo događa i kako smo dovde stigli?

To posrnuće i tonjenje u glib.

Traje to već podugo, a izgradnja puteva, megalomanskih, nepotrebnih i preskupih objekata, nije izgradnja društva.

Razoreni sistem vrednosti iz vremena od pre više od tri decenije, prepoznaje se tu i tamo u krhotinama, kada je to vladaocima potrebno, a novi sistem vrednosti postaje nasilno sprečavanje svakog slobodnog i kritičkog mišljenja.

Navijači su kriterijum, oni kristališu ideologije, kad to već ne čine političke stranke i organizacije i kada se obrazovana elita ne usuđuje da posegne za evropskim i svetskim vrednostima već podilazi populističkoj svesti.

Perfidno se uz zveckanje oružjem govori o miru i stabilnosti, crkva gazi moralna načela odlikujući režimske egzekutore, političari svojim ponašanjem banalizuju politiku, siledžije ulaze u operu.

Državna medijska sila svojski doprinosi ovakvoj atmosferi, osuđeni ratni zločinci su redovni gosti Pinka i Hepija, a i drugih medija, posebno raznih paranovina, pa im je posle Tviter kriv.

Šešelj najavljuje ukidanje Fejsbuka kada bude na vlasti, Boško Obradović će dizati spomenike Draži Mihailoviću, popu Đujiću, Ratku Mladiću.

U odnosu na sve ove pojave, reakcija javnosti je suviše mlaka i sve manje vidljiva. Obradović se i dalje vidi kao poželjni koalicioni partner raznih opozicionih stranaka, a u profesionalnim medijima dobija zavidan prostor.

Nesposobna da artikuliše sistem vrednosti primeren civilizovanim društvenim trendovima, politička i intelektualna elita, u potpunosti zanemaruje pristojnost, kulturu, toleranciju, razum, vaspitanje, humane odnose među ljudima.

Tako i svesno i nesvesno promoviše primitivizam, agresiju, nekulturu, stavljajući na pijedestal nacionalni interes koji je poprimio oblik rigidnog nacionalizma i koji je sve jača pretnja i unutrašnja i regionalna. Retko ko uvažava aksiom da u primitivizmu i nacionalizmu nema demokratije i progresa.

Autor je profesor univerziteta u penziji i potpredsednik Građanskog demokratskog foruma