Navijači pod sociološkom lupom

Takvi „navijači“ su huligani, siledžije, lopovi, narkodileri, ucenjivači, reketaši, ubice. Sport im dođe kao društvena maska, pokriće, izgovor i dobar alibi za „poslove“ kojima se bave. Oni su članovi navijačkih klubova, a najistaknutiji među njima nalaze se u upravama tih istih klubova. Time oni obezbeđuju institucionalni okvir, postaju članovi legalnih organizacija i mogu mirno da se bave svojim nelegalnim poslovima. Rečju, stiču imunitet za sve vrste svojih aktivnosti.

Na osnovu svega toga, navijači svome nekadašnjem hobiju, navijanju, daju dignitet profesije. Time dobijaju ugled u sredini u kojoj borave. Sociološki gledano, oni postaju ljudi sa relativno visokim socijalnim statusom, jer dele iste vrednosti na kojima počiva današnje srpsko društvo: patriotizam i rodoljublje sa ekstremno izraženim nacionalnim osećanjima, bezrezervno uvažavanje tradicije i poštovanje crkve. Komunističkim jezikom rečeno: ti ljudi su društveno podobni „do daske“. Zanimljivo je to što ta pomešana osećanja ljubavi i prkosa nisu autonomna, već su uvek ambivalentna, budući da su filovana mržnjom prema svemu što je Drugačije – prema vrednostima zapadne civilizacije, a to će reći prema Americi, NATO-u, Evropi, Vatikanu, a onda prema globalizaciji, evroatlantskoj integraciji, ekumenizmu. To im dođe kao nasleđe socijalizma. Kod tako ideološko nabildovanih navijača može se prepoznati, kao i kod političkog establišmenta u Srbiji, neskriveno rusofilstvo (ničim ozbiljnim potkrepljeno), kao i otvorena simpatija prema zemljama „koje nisu priznale nezavisnost Kosova i Metohije“, bez obzira na to što se u nekima od tih zemalja (Kina, Rusija, Iran, Venecuela) krše ljudska prava i ugrožavaju slobode građana.

Sve napred rečeno je evidencija i čista empirija. Dakle, nešto već viđeno, toliko puta ponovljeno, poznato i doživljeno. Da bi se do tih saznanja došlo, dakle, nije potrebno sociološko znanje. Dovoljno je samo živeti u Srbiji, eventualno čitati novine i gledati televiziju. Reč je o golim činjenicama koje se, jednostavno, konstatuju. Nesuočavanje, bolje reći neblagovremeno suočavanje sa tim činjenicama već nekoliko godina unazad proizvelo je posledice po čitavo srpsko društvo, a posledice nisu individualne, površne niti efemerne, već društveno-kulturne, esencijalne i – dalekosežne.

A šta sad sociologija ima s tim? Ima i te kako, ako je establišment iole rešen da se uhvati u koštac sa rešavanjem posledica navijačkog divljanja, koje sve više prerasta u terorizam i zadobija neke obrise kontrarevolucije. Sociolozi bi, da se pitaju, morali ukazati na glavni uzrok (pratećih uzroka je mnogo više) ove opake bolesti koja se poput kancera proširila na čitavo srpsko društvo.

Još u prvoj polovini prošloga veka čikaški sociolozi vršili su ispitivanja omladinske delinkvencije. I, u najkraćem, utvrdili su da njeni uzroci ne leže u psihološkoj ravni i mentalnim poremećajima pojedinaca – aktera kriminalnih radnji. Osnovni uzroci omladinskih „nestašluka“ leže duboko u strukturi društva – bolest društva širi se, poput današnjeg „svinjskog gripa“, na mlade ljude koji su najosetljiviji na taj virus. A onda se stvara vrzino kolo, u kome pas bezuspešno juri svoj rep u nameri da ga uhvati. Dakle, iz društvenih anomalija, proizašlih iz situacije socijalne anomije, rađaju se nevolje koje se, pre svih, prelamaju preko mladih i dezorijentisanih buntovnika. Ne može se poistovetiti društvena situacija tada i tamo, u Americi, sa ovom sada i ovde, u Srbiji. Ali, ipak se može uspostaviti jedna analoška konstanta i izvesti neki opšti zaključak: tamo gde je društvo slabo i neodgovorno, među omladinskim grupama ima više prestupništva i kriminala. To bi mogla, za početak, da bude jedna sociološka hipoteza kojom valja započeti istraživanje.

U slučaju Srbije, ova hipoteza bi se morala uposebiti i konkretizovati. Ovde se navijačko huliganstvo nesvesno politički indukuje, održava i odobrava. Bar tako je bilo do skora. Olako se prelazilo preko najtežih prestupa nekakvog Miladina, pa zatim Uroša, da bi se zatim po Srbiji, poput gremlina, namnožilo na hiljade istih miladina i uroša. Kriminalizacija srbijanskih navijača je latentna posledica jedne neodgovorne i delimično iracionalne političke klime, najjezgrovitije sažete u krilatici Kosovo je Srbija. Učipovana u glave kvazinavijača, ona im je postala alibi za svakojake radnje. Sa ustima punim Kosova (i Metohije) oni su, skoro neometano, mogli da zvižde himnama stranih država na stadionima, da pale njihove zastave, a zatim i ambasade, da prebijaju, a zatim i ubijaju strane državljane. Uporedo sa tim, da diluju novac i drogu, da skladište oružje i eksplozivne materije, drogu, baklje, metalne bejzbol palice i fantomke.

Krilaticu Kosovo je Srbija huligani u navijačkim dresovima doživljavaju kao borbeni poklič. Sasvim opravdano i legitimno, jer je krilatica smišljena u političkim vrhovima bivše vlasti, a dobrovoljno prihvaćena od sadašnje. Ona je medijski toliko promovisana i reklamirana, pa bi bilo sasvim normalno da se poznaniku na ulici obratite sa „Dobar dan, Kosovo je Srbija“. Taj pozdrav bio bi politički podoban, jer koincidira sa mišljenjem političkih zvaničnika. Sa njim se neometano (bar do sada) moglo lagati, krasti, vređati, pljuvati, pucati, ubijati, jer su kazne za to bile maltene simbolične. Čak, podsticale su nova „dela“! Ti i takvi navijači bili su na neki način miljenici vlasti, jer su prepoznavali „izdajnike“ i obrušavali su se na „narodne neprijatelje“. Tražili su onoga „ko drukčije kaže, kleveće i laže“ da bi taj osetio njihovu „pest“. Hipoteza po kojoj glavna krivica leži u nerealnoj politici srbijanske vlasti u odnosu na Kosovo može se lako dokazati (ili, eventualno, osporiti) ukoliko dotična vlast plati istraživanje na relevantnom uzorku i za određeni vremenski period. To će za nju najbolje i najstručnije uraditi sociolozi (u timu sa istraživačima bliskog, društvenog, profila). Pod jednim uslovom: da se iz tima izostave raznorazni savetnici srbijanskog predsednika i ministara – vajni menadžeri, muzičari, fizičari, hemičari, zubari i sportisti. Poenta svega ovoga nije u tome da se „dignu ruke“ od Kosova nego da se taj veoma ozbiljan i delikatan problem Srbije (Balkana, Evrope) stavi u realne, a ne mitološke okvire, i da se oko toga angažuju eksperti, a ne neki lažno zabrinuti i frustrirani dušebrižnici koji za dobre svote novca lamentiraju nad zlehudom sudbinom Srbije. Možda je za geografe Kosovo samo parče teritorije na geografskoj karti; za sociologe, ta teritorija ispunjena je ljudima, a ne duhovima. Te ljude treba vratiti iz mita natrag u društveni život i učiniti da on bude pristojan uz one ljude (prijatelje, susede, kolege) sa kojima ga budu delili.

Sada će biti jasnije zašto vlast (ne samo ova nego i sve prethodne) ne voli nâs sociologe. Previše se bavimo svojim poslom.