Navijačka pretorijanska garda

Oni koji su došli da mu poruče da su slobodni ljudi a ne raja Beogradskog pašaluka, svojim očima su videli na šta je sve vlastodržac Aleksandar spreman u odbrani davno ogoljene diktature.

Glavno pitanje koje se čulo među slobodnomislećim ljudima posle ovog gostovanja je koliko neko mora da mrzi građane Srbije da bi kao predsednik stranke sa najvećim brojem lažnih doktora nauka, na studente poslao naoružane kriminalce, amnestirane narkodilere i ubice svih fela.

Među onima koji su došli da odbrane kukavičluk Aleksandra Vučića koji je došao peške u blindiranom automobilu, vešto u džepu sakoa od 6000 evra krijući francuski ključ kojim je odvio šrafove sa obližnjeg šahta kako bi ušao pravo u hodnik RTS, bilo je i nekih nesrećnih zabludelih momaka sa tribina koji u pauzi između dva džointa, sebe zovu navijači.

Dok ih posmatram kako horski navijaju Aco Srbine, pred očima mi kao na filmu prolaze isto tako mlada lica nekih njihovih prethodnika od pre dvadeset i kusur godina. Onaj čiji kukavičluk danas brane, svojom politikom koje se do dan danas nije odrekao, je prethodnike ovih današnjih navijača koje sam znao sa severa Marakane, iz Studenjaka, sa proslava veličanstvenih pobeda Crvene Zvezde, rasejao od Gospića, preko Knina, Gline i Bosanskog Petrovca do Mrkonjić Grada.

Tačnije, rasejao je njihove kosti, a grobove tih momaka je menjao za stan od dva ara, bez da je trepnuo.

Posle toga se jedno desetak godina krio kao pacov, proučavajući usput kroz koju kanalizacionu cev će se ponovo ušunjati na RTS ako se ne daj Bože oduševljeni narod okupi ispred Aberdareve da ga nešto priupita. A do tada će valjda stasati i neka nova generacija navijača, koja će zaboraviti sudbinu onih koje je onomad prodao na keca.

Pa su ga posle vijali ulicama beogradskim. E sa novima ovog puta neće ponoviti grešku iz mladosti.

Više ih neće slati da ratuju po Bosni, Krajini, Lici, Kordunu, jer te je ratove davno izgubio. Sada za NJegov račun ima da ratuju u Srbiji. Jer Srbija je ostala jedino mesto gde on može da nadomesti žal za mladošću i nevinom krvlju, gde može se igra rata koliko hoće. Tu među slobodnomislećim ljudima žive njegovi najljući protivnici.

Došlo je vreme za novu seču knezova, valja glavama nataknutim na kolje potvrditi politiku koja je otpočela pucnjima u leđa Slavka Ćuruvije i overena hicima u Olivera Ivanovića. Da bi novi janičari ostali lojalni Dahiji čipuljićkom, valja im dati unosne poslove sa javnim preduzećima na račun potlačene raje, poslove obezbeđenja noćnih klubova, pustiti ih da prošvercuju neku tričavu tonu, dve narkotika, angažovati ih za rušenje u Savamali.

Šteta što čuvari naprednog poretka veći deo radnog angažmana provode ne sa navijačkim šalovima i kapama, već sa fantomkama, tako da građani Srbije nisu u prilici da vide tih 20 procenata novih neukaljanih lica koja će se naći na listama Srpske nasilne stranke, skraćeno SNS, na sledećim izborima koje je najavio capo di tutti capi na sednici Glavnog odbora.

Ali hvala bezbednosnim kamerama, napretku tehnologije, foto uređajima mobilnih telefona i pre svega hrabrim i nepokolebljivim građanima, pa ćemo ta lica ispod fantomki vrlo brzo videti ne samo na bilbordima i izbornim plakatima Srpske napredne stranke, već i na policijskim poternicama. Jer u onom avionu kojim je onomad Šarić darivao vladu Banana republike ima samo trinaest mesta. Ako uspe da poleti za njih i onako nema mesta.

To jest ako mu građani dopuste da zarula pistom. Već vidim redove navijačke pretorijanske garde, kako se u nepreglednim kolonama tiskaju ispred Specijalnog suda gurajući se sa naprednim botovima u pokušaju da na vreme obezbede status zaštićenih svedoka, nudeći novim demokratskim vlastima sva saznanja o brojnim nepočinstvima koja su počinjena dok su branili ogoljeno zlo.

Dok huligani brane diktaturu Aleksandra Vučića, dotle jedan drugi Aleksandar brani slobodu, posrnulu istinu i pravdu. Aleksandar Obradović iz Valjeva koji je javnosti Srbije predočio istinu o teškim mahinacijama u fabrici Krušik, još uvek se nalazi u kućnom pritvoru.

Ali je makar kao i svi Aleksandri ispred RTS, kao i svi oni koji su solidarni sa njim i ovih dana masovno potpisuju peticiju za prestanak progona ovog čoveka, pokazao jednu veoma važnu stvar.

U ovoj zemlji ipak je moguće zvati se Aleksandar i voleti Srbiju.

Autor je član Demokratske stranke