Navikavanje na zatvorske frizure: Lični stav Aleksandra Dikića

Što se više približavamo 17. decembru sve je nekako kratko, gusto, zbijeno, u delovima. I ideje, i reči, i ljudi.

Poruke kojima ljudi komuniciraju više nemaju normalnu strukturu, tok, interpunkciju. Novo vreme nosi nova ubrzanja, ali meni novopečenom namćorastom starcu, smeta činjenica da je lepota našeg jezika svedena na poštapalice, rečenice na skraćenice, reči na akronime, emocije na emotikone, stihovi na mimove.

Imate čitavu galeriju na raspolaganju, a najpopularniji su oni režimski koji ukratko ( a kako drugačije) opisuju dogotrajnost njihove vladavine. „I to je tako“, „ Pa šta“, „Dobro je rekla“ … Meni lično omiljen je Konstraktin stih „I šta ćemo sad?“. To je pitanje koje će svi postavljati kada se objave brojevi koji će uspostaviti novi red u kosmološki nered srpske političke scene.

Prva opcija – liste aktuelne vlasti imaju većinu u parlamentu. Svi izazovi koji su stavljeni na ler raspisivanjem izbora dočekaće i novu vladu, a ona neće biti sposobna da adekvatno odgovori na njih. Opozicija će i dalje lečiti sopstvene frustracije radioaktivnom fisijom na mnogobrojne poslaničke klubove, stranke će se i dalje deliti po ko zna kojim deobnim principima, dok će opoziciona javnost moralno onanisati i stisnutih pesnica lupati po tradicionalnom srpskom revolucionarom oruđu-tastaturi.

Druga opcija – Beograd postaje Vućić-free zona. Umesto kocku, srpski cezar je bacio kosku. Već sada političari prave lešinarske krugove na nepristojnoj visini oko prestonice kao oko već dobijenog plena, umesto da birače love kao zečeve, oni se bave ražnjem i začinima. Deveti uzastopni poraz u proteklih jedanaest godina pokušaće da zamaskiraju„oslobođenim“ Beogradom, a ta pobeda će pre biti njihov kraj već na početku, nego početak Vučićevog kraja.

Treća opcija – pobeda bez pobede, liste režima imaju relativnu, ali ne i apsolutnu većinu. Tada, umesto zvona na uzbunu čuće se tradicionalno zvono koje otvara njujoršku, u ovom slučaju srpsku političku berzu, gde pojedincima cene lete u nebo, dok drugi odlaze u stečaj. To je trenutak kada lideri politiku velikih govora menjaju u politiku velikih izgovora. Vučić je u prividnoj dilemi kojem će se privoleti carstvu, dok potajno želi samo produženje sopstvenog carizma.

I šta ćemo sad?

Ništa. Svoju staračku džangrizavost potisnuću (ne)realnim optimizmom – ovi izbori zaista donose promene!
Prva opcija – po prvi put posle jedanaest godina formira se većina u kojoj nema poslanika SNS-a. Veliki je spisak obaveza koje bi nova vlada morala da ispuni, a na istom ne moraju da budu teme koje bi tu vladu činile nefunkcionalnom, tehničkom ili u senci. Francusko-nemački plan, sankcije Rusiji i odnos prema EU su teme koje ionako stoje na ledu koji se brzo topi. Ali, spuštanje tenzija znači i niže temperature na kojima taj led može da ostane dovoljno veliki barem još godinu dana. Za to vreme mnoge Vučićeve ukoljice, spahije i dahije mogu da postanu ili prvooptuženi ili svedoci saradnici. Od Olivere Hajdrih Zekić koja se već navikava na zatvorske frizure, do nedićevca Novaka koga ćemo, dok ga kao Zmiju kroz Frušku Goru vodimo na rekonstrukciju događaja i priznanje kroz lavirinte stadiona JNA, preventivno sklanjati od prozora, za ne daj Bože.

Opcija jedan – menjamo vlast!

Druga opcija – po šesti put formira se većina u kojoj dominira SNS, bez obzira na komplementarne partnere i njihov ideološki predznak. Dimna zavesa koja će biti puštena u javni prostor može biti različitih boja, ali će imati samo jedan cilj – kontrolisanu redistribuciju moći, ali ne i razvlašćivanje. Zato se ova predizborna kampanja vodi bez revolucionarnog naboja. Više je onih koji trče režimu u zagrljaj, dok je traka u suprotnom pravcu gotovo prazna. To je znak da još uvek nije zrelo. Sve dok pacovi i dalje grebu gazdina vrata, brod je na sigurnom kursu i nema nameru da stane.

Opcija dva – menjamo opoziciju.

Promene su nužne. I Vučić je toga svestan, zato širi svoja jedra da bi te vetrove promena uhvatio, iskoristio i izbegao da mu prevrnu jedrilicu. Ta raširena jedra su ujedno i ribolovačka mreža kojom on peca srpske duše. Zato je i najavio novu knjigu iz sabranih nedela sa imenima koji dopunjuju, podržavaju ili ulepšavaju njegovo ime na listi koju predvodi.

Pitanje je da li su opozicioni lideri svesni da nije samo Vučićeva karijera i sudbina na stolu, već i njihova. Ako ne ispune opravdano velika očekivanja opozicione javnosti, moraće da se sklone, bez opravdanja, bez kalkulisanja, bez izgovora. Ako nas ubeđujete da Srbija može bez Vučića, možemo i mi bez vas.

U svakom slučaju, vreme je za radosne vesti.

Po prvi put izbori ne donose samo neizvesnost, već i promene!

Autor je klinički toksikolog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.