Nazovi arhitektu radi ubistva

A ko je ubijen? Ubijen je glavni grad. Ubijeni su gradovi širom zemlje Srbije. Ubijen je jedan ceo esnaf.

Svesna ovih poražavajućih činjenica u okviru Muzeja primenjene umetnosti se ove godine okupila jedna kreativna ekipa uglavnom ženske arhitektonske pameti rešena da ponudi zaokret i to za početak kroz osnovne kriterijume po kojima će se vršiti izbor i vrednovanje radova na 44. Salonu arhitekture.

Kao jedan od osnivača Salona moram pre svega da odam veliko priznanje svima onima koji su vodili Muzej primenjene umetnosti i uspeli da Salon kao našu najznačajniju nacionalnu godišnju smotru arhitektonsko-urbanističke produkcije održe vitalnim kroz period od skoro pola veka.

Ovu po našu struku tako važnu misiju započeo je Jefta Jeftović, nastavio Gojko Subotić i sve do današnjih dana mala ekipa Muzeja umela je da prepozna ulogu koju arhitektonska profesionalna zajednica ima posebno u vremenu potpune urbanističke destrukcije koju danas živimo.

A ta profesionalna zajednica nažalost je danas okrenuta sama sebi na margini društva. I to pre svega zahvaljujući samim arhitektima.

Praktična javna politika mora da poštuje i primenjuje naše urbanističke i arhitektonske zakone i procedure. Mora pre svega da vodi računa o javnom interesu građana i da čuva javna dobra.

Ako ne postoji javni interes onda se ništi naša urbanističko-arhitektonska praksa.

Naša struka mora da bude društveno politički odgovorna. Naša struka mora da brani javni interes i da prva reaguje kada je on ugrožen.

Na žalost ona danas ćuti. I ne samo da ćuti. Ona u punoj meri učestvuje već deset godina u koruptivnim praksama i otimačini prvorazrednog partijskog plena kakvim se danas smatraju gradski prostori širom naše zemlje.

Sve naše relevantne institucije su pune arhitekata. Od mesta glavnog gradskog urbaniste i brojnih Sekretarijata gradske uprave do Gradske komisije za planove, Direkcije za izgradnju i građevinsko zemljište do Urbanističkog zavoda i raznih Zavoda za zaštitu nečega.

Svuda sede arhitekti ušuškani u svoj mali konfor ne hajući što se oko njih poništavaju humani gradski prostori putem divljanja ozakonjenih urbanističkih parametara, horizontalnih i vertikalnih regulacija što sve zajedno ugrožava zajednički interes gradskog života i smislenu održivost gradova.

Postali su ponizni podanici nečega što zovemo „investitori“a što su zapravo samo pohlepni manipulanti koji u koruptivnom zagrljaju sa lokalnim gradskim upravama peru razne svoje sumnjive novce kroz praksu i široke mogućnosti koje im pruža lakoća postojanja srpskog liberalnog kapitalizma.

I nisu samo u to umešani arhitekti zaposleni po raznim institucijama. Od te iste bolesti boluju i oni iz tz. slobodne arhitektonske prakse koji nemaju razloga da se zavlače u raznorazne mišije rupe.

Svo to gore opisano stanje naše trenutne esnafske prakse vrlo verovatno će se kandidovati kao posebno osetljiva tema još kod same selekcije više od 300 radova prijavljenih za ovogodišnji Salon.

Savet Salona je ovog puta jasno proklamovao principe same selekcije i konačnog vrednovanja radova. Pored opštih karakteristika klasičnog vrednovanja arhitektonskih objekata i urbanističkih projekata vodiće se računa o uticaju projekta na širi kontekst – sliku grada i društvo u celini kao i na humanizaciju prostora i odgovornost prema životnoj sredini i izgradnji zajednice.

Jednom rečju po prvi put se uključuje ključna odrednica arhitektonske prakse-ETIKA profesije arhitekt. Po meni – postavlja se veoma važno pitanje – šta će raditi Žiri Salona ako se među prijavljenim radovima i autorima pojave i : Projekat stambene zgrade nadozidan na srušenu upravnu zgradu Ikarusa, Projekat stambenog objekta u okviru Beograda na vodi, Projekat stanice Gondole ukopan u zidine Kalemegdana gde je već posečeno 160 zdravih stabala, Projekat stambenog naselja Košutnjak gde treba da se poseče 30 hektara šume, Projekat za Rio Tinto u dolini Jadra, Projekat za Liniski park u koji se kamuflira stambeni kompleks Marina Dorćol i kompleks hotela, Projekat za K district na zaštićenom zemljištu Donjeg Grada Beogradske Tvrđave, Projekat čitavog grada na Makiškom polju koje je jedino Vodoizvorište Beograda.

Na svim ovim projektima su potpisi i brojevi licenci nekih naših arhitekata koji sasvim legitimno mogu da požele da se promovišu na Salonu i da čak konkurišu i za neku od njegovih nagrada i priznanja.

Kada bi se ja pitao imao bih dve mogućnosti. Ili da im uskratim učešće na 44. Salonu uz obrazloženje u Katalogu ili da ih okačim na „MAGAREĆI ZID“ u okviru Izložbe Salona takođe uz obrazloženje na zidu.

Podsećanja radi SALON ARHITEKTURE su 1974 godine osnovali Muzej primenjene umetnosti i još osam arhitektonskih biroa :Arhitekt, Arhitektura i urbanizam, Beograd project, Energoprojekt, Projektbiro, Projektantski biro rtv, Srbija, Tehnički biro fakulteta, Prvi Savet prvog Salona činili su director Muzeja i po jedan arhitekta iz svakog arhitektonskog biroa osnivača. Predsednik žirija prvog Salona bio je akademik profesor inžinjer Đorđe Lazarević. Grand Prix prvog Salona dodeljen je objektu – palata sportova „Pionir“.

Autor je arhitekta

*Uvodni tekst Kataloga 44. salona arhitekture u Muzeju primenjenih umetnosti