Ne, bojkot izbora – nikako

kakav je karakter izborne kampanje, kakvi su izvori finansiranja političkih stranaka, u kojoj meri su mediji slobodni i nezavisni i kakav je pristup političkih stranaka medijima, u kojoj meri su iskorenjeni kriminal, mito i korupcija, zatim, u kojoj meri su pravosudni organi samostalni i nezavisni u vršenju nadzora nad sprovođenjem izbora, i dr.

I lapidarni odgovori na ova pitanja povodom predstojećih parlamentarnih izbora u Srbiji na proleće 2020. godine, mogu da budu dovoljni da pokažu da je stanje izbornih uslova krajnje loše, a mogućnosti ostvarivanja najvažnijih izbornih funkcija skoro nikakve.

Naime, naš politički sistem predstavlja mešavinu demokratije, koja je više formalna, i autokratije, koja je dominantna, sa izrazitom partokratijom i elementima diktature, plutokratije i kleptokratije.

U takvom sistemu, izborna kampanja predstavnika aktuelne vlasti na čelu sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem traje neprekidno, najvećim delom kao kampanja protiv opozicije, jer se opozicioni politički konkurenti konstantno tretiraju kao da su državni neprijatelji, lopovi i kriminalci, a ne politički protivnici.

Pristup predstavnika i lidera opozicionih političkih stranaka medijima je potpuno blokiran, tako da nisu u mogućnosti ne samo da izlože svoje programske ciljeve i opredeljenja, nego ni da demantiju svakodnevne, najvećim delom, lažne optužbe vlasti. Zahvaljujući tome, opozicija je potpuno satanizovana, politički kompromitovana i degradirana, bez ikakvih mogućnosti da aktivno deluje kao korektiv i kontrolor vlasti.

Pored toga, katastrofalno stanje u pogledu kriminala, mita i korupcije u Srbiji daje bitno obeležje izbornim uslovima, što se negativno odražava na položaj opozicije u kampanji i izbornom procesu. Pri tome, poseban problem predstavlja što pravosudni organi (sudovi i tužilaštva) još uvek nisu nezavisni i samostalni, jer su pod kontrolom vlasti u netolerantnim razmerama, što ima za posledicu odsustvo nadzora nad sprovođenjem izbornog procesa na bazi doslednog poštovanja zakonski utvrđenih kriterijuma.

U takvim uslovima, realno, ne postoje mogućnosti za ostvarivanje najvažnijih izbornih funkcija. Birači nisu u mogućnosti da biraju nosioce javnih državno-političkih funkcija, već se opredeljuju za ovu ili onu političku stranku, tako da ne mogu da utiču na obrazovanje izvršne vlasti i na uspostavljanje njenog legitimiteta.

Isto tako, birači nisu u mogućnosti da budu upoznati sa svim važnim političkim i drugim pitanjima, pa je nepotpuna i netačna informisanost jedan od glavnih uzroka odsustva njihove motivacije za aktivno uključivanje u proces političkog odlučivanja.

Takođe, ne postoje uslovi za razvoj političke kulture i svesti o značaju participacije, niti uslovi za ostvarivanje odgovarajuće socijalizacije stanovništva, koja bi podrazumevala moralnu obnovu društva i negovanje vrhovnih univerzalnih vrednosti (istina, pravda, sloboda, čovečnost, ljudsko dostojanstvo i dr.), koje predstavljaju osnovna merila za sve vrste posebnih i pojedinačnih vrednosti.

Pored toga, ne podstiče se fer-plej politička borba i politička konkurencija, niti poštovanje demokratskih pravila ponašanja u borbi za vlast, a pri postojanju zatvorenih centara moći, birači nisu u mogućnosti da utiču na stvaranje institucionalnih uslova za legalno i mirno rešavanje konflikata, pa su oštre političke i druge podele među ljudima, čak i među pojedinim delovima stanovništva, veoma izražene, zbog čega je socijalna struktura društva, i pored poziva vlasti na jedinstvo, vrlo nestabilna i konfliktna.

U autokratskom društvu, kao što je naše, gde se sva vlast i moć u državi nalaze u rukama jedne ličnosti i uske grupe državno-političkih funkcionera, nije realno očekivati da se izborne funkcije nesmetano ostvaruju, niti da se krajnje loši izborni uslovi poboljšaju.

Ali, to ne znači da je za opoziciju bojkot izbora jedini izlaz, iako u nekim slučajevima može da bude od značaja. U ovom slučaju, naprotiv, loše stanje u državi i društvu mora da bude izazov za aktivno učešće u izbornom procesu.

Zato je preko potrebno da Savez za Srbiju, kao najveći opozicioni blok u Srbiji, blagovremeno povuče svoju odluku o bojkotu, kako bi se, koliko-toliko, stvorili uslovi i mogućnosti za izbor i prisustvo jake opozicije u budućem sastavu Skupštine Srbije. Dakle, ne, bojkot izbora – nikako, jer je samoisključivanje iz izbornog procesa višestruko štetno, ne samo za aktuelnu vlast, već pre svega za političku opoziciju.

Autor je redovni profesor univerziteta