foto (BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆ)U praksi je poznato da su ljudi spremni da se bore ili za neki konkretan cilj ili za simbol. U borbi za cilj prevashodno je neophodno ispravno ga definisati, a potom i postaviti jasne planove i organizacionu šemu da se planovi pretoče u delo i definisani cilj dostigne.
Mi kao opoziciona javnost trenutno nemamo jasno definisane niti ciljeve niti planove, a još gore stojimo sa organizacionom šemom za bilo kakva ozbiljna politička dostignuća.
Otuda već godinama ne uspevamo da smenimo Aleksandra Vučića i njegov režim iako je nezadovoljstvo naroda ogromno.
Shodno tome nam je potreban simbol oko koga bi mogla da se okupi većinska Srbija i za koji bi ljudi bili spremni da se bore nezavisno od organizacione šeme ili krajnjeg političkog ishoda.
Borba za simbol je za razliku od borbe za neki konkretan cilj, uglavnom iracionalna i po pravilu lična te je shodno tome teže kontrolisati, kompromitovati ili ugasiti. Primera radi, sličnu priču kakvu mi proživljavamo sa Vučićem, decenijama su u Crnoj Gori proživljavali sa Milom Đukanovićem. Ni tamo nije bilo organizacione šeme sposobne da taj režim obori.
Međutim, onda je vlast krenula da usvoji Zakon o slobodi veroispovesti po kojem se predviđalo da država postaje vlasnik svih verskih objekata.
U tom trenutku je narod istakao simbol „Ne damo svetinje!“ i počela je gotovo epska borba za odbranu simbola.
Potpuno mimo dotadašnjih političkih kanala komunikacije, ljudi su sami od sebe počeli da organizuju proteste koji su kasnije uobličeni u litije.
Suština njihove snage je bila u decentralizaciji i tome da su skupovi van Podgorice bili podjednako važni, a neki poput onoga sa Žabljaka gde je narod zavejan snegom na preko minis 20 koračao, su postali i mnogo važniji od bilo kog masovnog skupa u glavnom gradu.
Iz takve atmosfere su se rodile i pesme poput „Veseli se srpski rode“ koje su vrlo brzo postale narodne himne koje će kao takve ostati trajna kulturna zaostavština ovog naroda.
Ishod u Crnoj Gori znamo, Milo Đukanović je nakon gotovo tri decenije pao sa vlasti, a Crna Gora se izvukla iz stanja tinjajućeg građanskog rata.
Nakon što je postalo izvesno da režim Aleksandra Vučića kreće u realizaciju dogovora sa Rio Tintom oko otvaranja rudnika litijuma, narod iz Gornjih Nedeljica je istakao simbol „Ne damo Jadar!“.
Nažalost, ali sve do današnjeg dana taj simbol je ostao samo lokalni. Bez obzira što su u dva navrata na desetine hiljada ljudi protestovali protiv iskopavanja litijuma, još uvek nismo blizu realizacije cilja (nemamo plan ni organizaciju), ali mnogo gore od toga je što nismo uspeli da „Ne damo Jadar!“ postavimo u rang sa „Ne damo svetinje!“.
Rekao bih da postoje dva ključna razloga za to.
Prvi je kulturološki i uočljiv je još iz perioda rađanja srpske rodoljubive poezije u kojoj se smatralo za sramotu pisati stihove o junacima iz Srbije. Milica Stojadinović Srpkinja se suočavala sa tim problemom jer je bila osporavana zbog pisanja o Srbiji, a kritike su dolazile čak i od Ljubomira Nenadovića, potomka čuvenih junaka iz Prvog srpskog ustanka, koji je smatrao da je Kneževina Srbija obična, zemaljska i nedostojna da se opeva u romantičarskoj poeziji koja je bila trend tog vremena.
Drugi razlog je čisto političke prirode. Naime, tokom litija u Crnoj Gori veliki broj umetnika, sportista i generalno javnih ličnosti iz Srbije su se otvoreno uključili. Nizali su se tekstovi, objave na društvenim mrežama, pesme, podkasti, dokumentarne emisije. Sve ovo je doprinelo da „Ne damo svetinje!“ postane i ostane simbol srpske borbe u Crnoj Gori.
Sve ovo pak izostaje u Srbiji i da se ne lažemo razlog tome je što retko ko hoće javno da se zamera Vučiću i njegovoj propagandnoj mašineriji. Takođe, mnogi imaju interes da ćute jer dobijaju brojne unosne poslove i ne žele da taj komfor dovedu u opasnost. Iz tog razloga mnogi talentovani nikako da dobiju inspiraciju da odrade recimo rep numeru ili dokumentarni film o odbrani Jadra. Isto tako, brojni antiglobalisti nikako da dignu glas protiv jednog od simbola globalizma, Rio Tinta.
Ovakva situacija u kojoj još uvek nemamo ni pravu borbu za cilj niti simbol oko kojeg se okupljamo, omogućuje Vučiću da gasi proteste pre svega širenjem defetizma. Tako da nakon veličanstvenog skupa u Beogradu imamo jako ozbiljnu i orkestriranu kampanju u kojoj se ciljano podstiče razočarenje što 10. avgusta vlast nije oborena.
U tom pravcu se iz mase od bezmalo 50.000 ljudi izvlače lica nekoliko neomiljenih ličnosti i onda se na tome gradi teza da su oni preuzeli proteste i da na njih više ne treba ići. Isto tako se širi priča o tome da više ne treba da se ide na proteste kako ih tamo neko ne bi šetao do Gazele. Kada se prebroje komentari svih onih koji tvrde da više nikad neće doći da ih neko šeta može se zaključiti da je u Beogradu na skupu bilo pola miliona ljudi jer toliko njih negativno komenatriše.
Neko to radi po zadatku, neko kako bi prikrio svoj kukavičluk, a nažalost dobar deo njih i zato što su uhvaćeni u mrežu ove perfidne kampanje. I konačno, imamo i kampanju razočarenja što Vučić nije oboren tog vrelog avgustovskog dana.
Najglasniji u toj kampanji su oni koji su pre toga insistirali na tome da nikakvi političari ne smeju ni da priđu protestima i da isti nisu politički već narodni. I onda kada se održao narodni i nepolitički skup na kojem su govorile dve glumice, jedna pesnikinja, jedna naučna radnica i jedan meštatin Gornjih Nedeljica, odjednom je počelo gunđanje što nema promene vlasti.
Zbog svega ovoga pre svega je neophodno čitavu priču oko litijuma povezati sa već postojećim društvenim procesima jer suštinski odbrana Jadra je nastavak onoga što se pre nekoliko godina dešavalo u Crnoj Gori.
Zaista je impozantno da je jedan narod koji je gotovo bez bilo kakvog ozbiljnog vođstva prvo uspeo da se izbori za zaštitu tradicionalnih vrednosti, a sada je uključen u avangardnu civilizacijsku borbu za zaštitu životne sredine pred nasrtajima multinacionalnih korporacija i korumpiranih političara.
Otuda moramo dati sve od sebe da „Ne damo Jadar!“ postane centralni simbol, poklič, zakletva, mim, pozadina na mobilnom.
Da uđe u kolektivno nesvesno i da kao takvo onda bude pokretačka snaga za ono što svi znamo da na kraju moramo da uradimo kako bismo svoju zemlju zaštitili i sačuvali je za buduće generacije.
Zato, idemo dalje. Protesti u manjim sredinama treba da se nastave.
Postignuto zajedništvo ne sme da se naruši. Nema podele, svi zajedno u borbu za život Srbije!
Autor je inženjer i predsednik Narodnog slobodarskog pokreta
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
