Ne damo patriotizam

Svako od vas ko je, uprkos svemu, ostao veran ovom prostoru, njegovim temama i dilemama, ko doživljava njegove probleme kao svoje, svako kome smeta nešto što neko radi tom prostoru, koga (parafrazirajmo pesnika) sve rane toga prostora bole, može se nazvati patriotom.

Nemojte da vas zavara što svi mi imamo različite ideje u vezi s tim kako te rane treba zalečiti! Bitno je da imate želju da ih zalečite…

Patriotizam ne treba mešati sa nacionalizmom jer, rekli smo, u pitanju su dva pojma. U osnovi prvog je reč patrio (predak), a drugog, nešto jednostavnije – nacija.

U širem smislu patriotizam se može smatrati ukorenjenošću u jedan prostor, ili bolje reći u jednu emociju, osećanje koje je teško objasniti i koje se po pravilu ne ispoljava, već se nosi u sebi kao deo sopstvene intime, veze sa precima, kao deo ličnosti…

U užem smislu (jednostavnije rečeno), patriotizam znači voleti svoju kuću, stan, ulicu, grad, zemlju, a ne poricati pritom da je neka druga lepša.

Znači voleti svoju ženu i misliti (dok se tako misli…) da je ona najlepša, ali psssst!

To se nikom ne govori.

Pogotovo ne u lice, začikavajući ga pritom da je lepša nego njegova.

Ovo drugo je više (u užem smislu) nacionalizam.

Isto je i hvaliti svoje odelo kao najbolje, najkvalitetnije i najlepše, iako nije, pa i to javno, jer ako se ne ide uz nos nekom, nema ništa od tog iracionalnog zadovoljstva koje samo nacionaliztam nosi.

No, vratimo se na patriotizam.

U poslednje vreme u nas se dosta govori o blokovima: onima koji su ispali iz sistema termoelektrane, kao i raznim predizbornim: levom, ekološkom, centralnom, vladajućem, desnom, patriotskom…

Toliko blokova… kao da ćemo da gradimo nešto… Otkud sad ovaj poslednji kao zaseban?

Da li to neko ima pravo (ili tapiju) na njega?

Nema!

Niko nema pravo da određuje ko, zašto i da li je pojedinac patriota ili nije.

Pogotovo, niko ne sme ovaj vrlo složen i intiman pojam svoditi na pojavnosti kao što su: odnos prema crkvi, veri, uniforni, ćirilici i latinici, Crvenoj zvezdi (češće nego Partizanu), odnos prema Rusiji, nekom sportisti (…), istoriji, Srpskoj Novoj godini i još koje čemu, jer smatrati patriotizmom vidljive stvari, isto je kao i nositi starke, izlizane farmerke, kožnjak i nazivati se rokerom ili obući odelo, na vratu staviti kravatu i smatrati se gospodinom.

Ne može to tako!

Jer ako neko pri pomisli na Boga ima isključivo jednu religiju, ako pri pomenu reči Rusija pomisli na Putina pre nego na Tarkovskog ili Čajkovskog (a pritom bi pre vozio audija nego „nivu“), ako čak i žrtve deli na naše i njihove, ako na pomen reči general pomisli na nekog ko titovku zameni najpoznatijom generalskom kapom iz davnih (i slavnih) vremena, ko u vremenima bujanja šljama, razvrata i poroka, mračne duše naziva patriotama,  onda taj ima problem sa sobom, a ne sa onima koji misle drugačije! Takav nema problem sa onima koji u Vasku Popi ne vide Rumuna, već pre svega tvorca pesama kao što su Kalenić, Manasija i najmisaonih stihova o Svetom Savi, nema problem sa onima koji ne misle, već znaju da se domovina brani lepotom, i knjigom, i čašću, i znanjem, i lepim vaspitanjem!

I, da… mnogo je u ovom tekstu bilo parafraziranja raznih pesnika, jer patriotizam se dokazuje pesnicima, a ne pesnicama!

Zato, ne dirajte nam patriotizam! On je naš koliko i vaš, iako se naš razlikuje od vašeg…

A nacionalizam? Prepuštamo vam ga! Nek vam je na čast (i to onu srBSku).

Autor je profesor srpskog jezika i književnosti