Ne davaj mi lažnu nadu, zgazi me ko bubašvabu

Ali jesu parafraza stihova – „rano moja, rano ljuta, rani mene još sto puta, prevari me, bol mi stvaraj, al’ me nikad ne ostavljaj“, dakle, na zazivaju baš eksplicitno fizičko nasilje, ali potvrđuju poziciju žene ne samo kao objekta trpljenja, već i žrtve i to – žrtve tobožnje ljubavi.

Pomenuta duhovita parafraza, još kada je ova pesma bila hit, našla su u popularnom ženskom magazinu koji je emancipatorski pokušavao da utiče na ovdašnji ženski rod.

Prošlo je od tada mnogo vode Dunavom i Savom, ženski časopisi pretvorili su se mahom u „štivo“ u kome možete naučiti kako nešto (još bolje) da skuvate, da (još pedantnije) oribate, da se (još lepše) našminkate i obučete i slične trice i kučine koje su niz pomenute „rijeke bacile“ sav emancipatorski potencijal s kraja ’60-ih i početka ’70-ih godina 20. veka koji su i na ovim prostorima osvojile naše majke, što je nas učinilo nesrazmerno neravnopravnijim, a o situaciji naših i povratku tvrdom konzervativizmu i patrijarhalnim „vrednostima“ da ne govorimo.

Razmišljala sam te 2000. kada sam mislila da će moj poziv biti prosveta, kako tinejdžerkama približiti lepote poezije i istovremeno im objasniti da nikako ne treba da se poistovećuju sa stihovima: „ja bih opet bila tepih po kome ti gaziš“.

Kako u društvu koje je prošlo kroz devedesete i ratove i tek te 2000. bilo na pragu promene?

Koja se izgleda nije ni dogodila. Tako je i muzika, bar ona popularna nevezano za žanr, nastavila da „vozi“ po starom.

Valja se na kraju ograditi od naizgled jasnih zaključaka ukazujući na dve stvari. Najpre, umetnost i politička korektnost ne idu zajedno. Pitanje je samo šta je umetnost, a šta ono drugo (nekada se to zvalo kič i šund)?

I, drugo, kao i kod povike da nasilni filmovi ili video-igre inspirišu istinsko nasilje među omladinom, treba se zapitati da stvar ipak nije obrnuta i da stvarno nasilje i društvene okolnosti koje ga omogućavaju zapravo samo (pojačno) bivaju preslikani u neku formu fikcije?