Ne davimo civilno društvo

Ovi protesti su organizovani povodom i dalje neadekvatnih reakcija državnih organa posle bahatog rušenja objekata i zlostavljanja ljudi u Savamali. Nadahnuti nesvakidašnjom aktivističkom euforijom, mnogi građani postavljaju pitanje da li je poželjno da se iz ovog pokreta uspostavi nova politička opcija. Iz razloga kojima ću se baviti u ovom tekstu, smatram da ovaj pokret ne bi trebalo da postane politička partija jer će sa gubitkom svojih suštinskih odlika, da ostane samo fasada nezrelog i nostalgičnog građanskog bunta kao i prokockana prilika da na zdrav način počne da se regeneriše naše civilno društvo.

Osnovna razlika između ranijih skupova pomenute Inicijative i poslednja četiri masovna građanska protesta, ogleda se u tome što su svi prethodni protesti bili isključivo usmereni protiv projekta Beograd na vodi kao politički netransparentnog, ekonomski štetnog i urbanistički disfunkcionalnog projekta. Tekući masovni protesti imaju za cilj isticanje zahteva za utvrđivanjem političke odgovornosti za rušenje objekata u Savamali. Ovo je njihova autentična karakteristika. Ostale razlike između ovih demonstracija oslikavaju i osnovnu prepoznatljivost ovih političkih dešavanja u širem političkom kontekstu Srbije posle 5. oktobra.

Najupečatljivija osobenost prethodna četiri protesta svakako jeste njihova masovnost. Procene prisutnih više se ne postavljaju sa obazrivom sumnjičavošću. U pitanju je ne samo kontinuitet u masovnosti, već i očigledan porast broja građana što čini ove proteste jedinstvenom pojavom u poslednjih 15 godina. Snažna motivacija, entuzijazam ili bes ljudi da u kontinuitetu izađu tri puta na ulice u tolikom broju podrazumeva svakako i multiplikativni efekat – svaka nadahnuta neformalna priča o tome koliko je bilo ljudi, dovodi nove ljude na protest.

Svedoci smo, uz veoma malo izuzetaka, odsustva političkih partija sa ovih protesta što je druga važna osobenost. Potpuna nevidljivost političara dešava se pošto su neki od njih aktivno, ali neubedljivo pokušavali da surfuju na talasu ove teme organizujući i paralelne, minijaturne proteste. Partije ispravno zaključuju da bi sa krađom publiciteta počinili jasnu zloupotrebu koja bi im se na kraju politički obila o glavu. Građani sve teže uspostavljaju odnos poverenja prema dosadašnjim opozicionim političarima. Uključujući i same političare, niko, dakle, ne želi da ovo ima veze sa njima. Ovakav nepartijski karakter okupljanja ohrabruje skeptične građane, pa je moguće da na ovim protestima prisustvujemo svojevrsnom buđenju apstinenata. Iako je veoma teško potvrditi ili negirati ovu pretpostavku, postoji opšti utisak da poslednja četiri masovna protesta deluju podsticajno na ljude koji nisu politički aktivni da svojim prisustvom iskažu nezadovoljstvo bez osećaja da budu izmanipulisani.

Lakoća sa kojom su se građani okupili u tolikom broju uslovljena je i činjenicom da učestvuju u nesvakidašnjoj građanskoj koaliciji sa jednim zahtevom (single issue coalition). Ova posebna vrste građanske, nepartijske, gotovo spontano nastale koalicije okuplja se oko jednog zahteva – odgovornost političara za bahato uništavanje imovine i ugrožavanje slobode ljudi. Pozadina ovog zahteva može, ali ne mora da bude i pomenuti širi zahtev za poništavanjem projekta Beograd na vodi, ali on je u svakom slučaju u drugom planu u odnosu na glavni zahtev. Da je građane toliko pogodio početak gradnje objekata u sklopu Beograda na vodi, oni bi svoje nezadovoljstvo tim projektom iskazivali u većem broju i na prethodnim protestima Inicijative što ipak nije bio slučaj. Ono što o tom projektu misle građani Beograda rekli su pre svega na izborima. Dolaskom na masovni građanski protest oni iskazuju svoje nezadovoljstvo ne nužno samim projektom, iako preklapanje svakako može da postoji.

Ovakva koalicija ne gradi se na ustaljeni način što još više pojačava njenu autentičnost. Na trenutno najmasovnija okupljanja građana Beograda neće vas pozivati partijske armije aktivista sa ofucanim parolama; uglavnom nigde nećete videti bilborde, plakate i motivacione rekvizite i sasvim sigurno nećete ni u jednom konvencionalnom mediju moći da čujete da se organizuje protest i da vas neko poziva. Mobilizacija se u najvećoj meri odvija dok ste onlajn, dok gledate statuse i tvitove svojih prijatelja i dok tamo pratite jedine smislene političke rasprave u javnom prostoru. U vezi sa ovim je i niska cena logistike i organizacije ovog skupa. Low cost organizacija podrazumeva da ljudi samostalno i sa osloncem na svoja sredstva osmišljavaju transparente, majice, zastave bez neke centralnije koordinacije.

Autor je predsednik Libertarijanskog kluba Libek

Nastavak u sutrašnjem broju