Naselje Stepa Stepanović nalazi se šest kilometara od centra Beograda, na prostoru kompleksa bivše kasarne „4. juli“ na Voždovcu.
Izgradnja seže u 2010. godinu kada je kao „državni projekat pristupačnijeg stanovanja“ započeto naselje koje se sada prostire na 42 hektara, sadrži 44 objekta tj. 4.616 stanova, više od sto lokala, ima preko hiljadu garažnih mesta i 3.300 parking mesta a u njemu živi „gradić“ od 13.000 ljudi. Stanovi su se po relativno visokim cenama, ali sa kolliko-toliko za tadašnje uslove pristupačnim stambenim kreditima veoma brzo prodavali, a prvi stanari i stanarke su se počeli useljavati početkom 2012. godine. Zvuči kao veoma pristojno mesto za život? Pa, i ne baš.
Od samog početka i prvih useljenja problemi su počeli da se pojavljuju i gomilaju. Prvo su to bile žalbe da radovi nisu obavljeni u skladu sa projektnom dokumentacijom, da su materijali korišćeni u izgradnji bili lošijeg kvaliteta, i tehničke karekteristike nisu po standardima. Onda su nastupili problemi sa infrastrukturom koja povezuje naselje, preko toga da obećavani javni sadržaji ili nisu ostvareni (obećane su dve osnovne škole, dve predškolske ustanove i depandans vrtića, poslovno-komercijalni objekat, zdravstvena stanica i zelena pijaca) ili su jako kasnili sa realizacijom, ili su pak preko noći menjali funkcije, obim i sadržaj bez saglasnosti i dogovara sa stanarima.
Najnoviji slučaj, koji se desio pre desetak dana – kada je tokom noći pokušana izgradnja benzinske pumpe u ovom naselju, predstavlja još jedan primer nepoštovanja ugovora i planova Građevinske direkcije Srbije sa jedne, i brze reakcije i odlične organizovanosti stanara i stanarki, sa druge strane.
No, nije sve ni tako crno, kao što možda zvuči.
Od samog početka, kao odgovor na brojne probleme, stanari i stanarke ovog naselja su počeli da se organizuju. Organizovali su sastanke, okupili su se na internet forumu, formirali su udruženje građana, slali ogroman broj dopisa i zahteva svim mogućim javnim službama, preduzećima i ustanovama. Pisali tužbe, molbe, peticije, organizovali proteste i performanse – činili sve ono što je korpus građanskog delovanja.
Pa i više od toga.
Nizali su i pobede.
Neke su bile brže i lakše, a neke teže i dugotrajnije. Ali uspeli su da malo-po malo, naselje prilagode svojim željama i potrebama, tako da ono postaje sve bliže i bliže onom pristojnom mestu za život sa početka teksta.
A šta mi ostali građani i građanke možemo zaključiti iz primera „Stepe“? Da se dobro organizovana i posvećena grupa ljudi može odupreti nemaru partijski kontrolisane države i gramzivosti kapitala, ali da se to može desiti samo ako se udruže i približe jedni drugima bez obzira na razlike koje ih nužno krase. Jer niko nam drugi neće dati naš kraj, dokle god ga mi ne uzmemo nazad. Niko nam neće dati nazad naš grad, mi ga moramo vratiti!
I da li sada možete da zamislite šta bi bili u mogućnosti da uradimo za naš kraj, za naš grad, za nas – samo ako bismo se malo bolje organizovali?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
