Ne dirajte u one umetnike koji nisu „moralno podobni“

Sjajni glumci i momci. Serija je u bunkeru RTS i žao mi je što gledaoci ne mogu da vide Sergeja na samom početku serije, kako brilijantno igra, kao putujući glumac, sve likove u Šekspirovom Hamletu.

Izgovorio je Sergej neke uvredljive reči, upućene predsedniku Srbije, koje ne dolikuju jednom umetniku, ali to se rešava na drugi način.

***

Snimala se TV serija „Vruć vetar“. Jedan od glumaca, u slobodnom vremenu, u pripitom stanju, u kafani, gađao je pivskom flašom sliku na zidu, na kojoj je bio drug Tito u maršalskoj uniformi. Odveden je u Padinjak i osuđen na mesec dana zatvora. Najgore je bilo to što su ga ošišali do glave, pa su se snimale scene bez njega, a i bilo je dosta slobodnih dana. Drug Tito je bio još uvek živ, ali teško bolestan. I da je bio mlađi i zdraviji, sigurno ne bi ni čuo za taj incident, a i da je čuo, ne verujem da bi intervenisao.

***

Početkom šezdesetih godina, na poziv državne Radio-televizije Bugarske, kao gosti, došli su u Sofiju iz Beograda na nedelju dana, Mija Aleksić i moj otac. Da obiđu njihove TV studije, da se upoznaju sa načinom rada i sa svojim bugarskim koleginicama i kolegama.

Jednog dana upoznali su ih sa njihovim najpopularnijim glumcem, komičarem, Georgijem Kalojančevim. Pričao je otac da je bio simpatičan i duhovit čovek. Uveče ih je pozvao da budu njegovi gosti na večeri. Izveo ih je u jedan od najelitniji sofijskih restorana. Unutra je bilo puno ko oko. Dim od cigarete, galama, smeh… Kad su ušli i kada su prisutni videli Kalojančeva na vratima sa svojim gostima, svi su ustali i aplauzom pozdravili svog velikog umetnika. On se poklonio i krenuo ka stolovima. Nijedan nije bio slobodan, a ni stolica. Jedan od gostiju ustao je i ponudio im sto, a on je sa društvom prešao za susedni, gde su svi sedeli kao sardine, ali zadovoljni što su oslobodili sto za njihovog Kalojančeva.

Kako su seli, tako se razgovor i žamor stišao za 50%. I Mija Aleksić i otac osetili su veliko poštovanje prisutnih gostiju prema svom umetniku.

U toku večere, pitali su ga da li ima kontakte sa vlastima i predsednikom Bugarske Todorom Živkovim? Ja imam otvoren poziv i mogu bilo kad da dođem do njega.

Kada su prešli na ti, pitali su ga kolika mu je plata u pozorištu? Odgovorio je, preračunato u tadašnje vreme, oko 20.000 nemačkih maraka! Godišnje? Ne, mesečno. Bili su zapanjeni. A koliko onda ima ministar kulture? On ima 2.000. Kako to? Kalojančev je rukom pomerio zavesu na prozoru, kroz koji se videlo mnogo prolaznika. JelŽ vidite ove ljude? Svaki drugi bi mogao da bude ministar kulture, a jedan je Kalojančev u Bugarskoj.

Ako pogledate prolaznike u Beogradu i Aleksincu, svaki drugi bi mogao biti ministar kulture ili predsednik opštine, ali jedan je Sergej Trifunović u Srbiji.

Pošao je glumac da pruži zadovoljstvo i sreću publici koja ga voli i željno očekuje, kao hleb naš nasušni, ali ga je vlast zabranila, kao što našu robu spaljuju Albanci, nije stigao do onih koji su čekali da uživaju u njegovoj umetnosti.

Ne dirajte u one umetnike koji nisu „moralno podobni“ i koji ne dobijaju ogromne novce za svoje projekte. Ima i onih koji traže slobodu govora i iznošenja svojih stavova i van pozornica i likova koje tumače.

Kada to bude bilo jasno vlastima u ovoj zemlji, počeće i kultura i umetnici više da se cene.

Autor je dramski umetnik