Ne gledajte sa strane

Oni koji su to prošli žele da zaborave i da se svojih voljenih sećaju u nekom drugom svetlu, a oni koje to možda čeka nisu svesni da su, ukoliko dijagnoza podrazumeva terminalni status, prepušteni sami sebi jer im država i zdravstveni sistem uskraćuju neophodnu negu.

Izdavački poduhvat izdavačke kuće „Kontrast izdavaštvo“ u vidu zbornika „Dostojno jest“ koji je ovih dana izašao iz štampe posvećen je ovoj temi, a onaj njegov humanitarni deo, koji se iza ove ideje krije i koji nadilazi literarni, posvećen je konkretnoj finansijskoj pomoći organizaciji koja se sa ovim problemom bori. Naime, sav prihod od prodaje knjige namenjen je organizaciji BELhospice koja se bavi negom i zbrinjavanjem terminalno bolesnih onkoloških pacijenata koje naša država prepušta da umru u najtežim mukama.

U ličnoj priči, priređivač ovog izdanja, Vladimir Manigoda govori o svom iskustvu gubitka najvoljenije osobe i ohrabruje sve one koji su prošli slično da o tome govore i pomognu da se ljudima u najtežim trenucima ne okrenu leđa.

„U gluvo doba, sada već davne noći razgovarao sam sa doktorom ispred svoje kuće nakon kraćeg pregleda:

– Vama je jasno da mi ne možemo mnogo da učinimo – obratio mi se doktor Hitne pomoći.

– Naravno, sve je jasno ali možete barem da joj uradite sukciju pluća. Čujete da jedva diše i vidite ovo crnilo koje joj ide na usta.

– Da, krv. Nažalost nemam potrebnu opremu.

– Hajde onda da je odvedemo u Urgentni centar.

– Neće je primiti.

Sada već postajem besan i počinjem lagano da povišavam glas.

– Čoveče da li je tebi jasno da ona nije popila morfijum već 24 časa jer ne može da guta?

– Daću joj injekciju protiv bolova.

– Ali to nije dovoljno, ti bolje od mene znaš koliki su ovo bolovi. Daj joj barem duplu dozu.

– Žao mi je ali ne mogu, to bi moglo da je ubije.

– Dobro, hajde ti lepo napuni taj špric i idi svojim poslom.

– Žao mi je, ne mogu to da učinim.

– A šta možeš, da je ostaviš ovde da se udavi u sopstvenoj krvi? – potpuno izbezumljen urlao sam na doktora Hitne pomoći.

Tako je i bilo. Doslovno se udavila u sopstvenoj krvi uz infarkt pluća izazvan terminalnom fazom kancera, na kraju, celog digestivnog trakta.

To svakako nije ništa novo. LJudi umiru od kancera u Beogradu na svakih sat vremena. Mnogo strašnija jeste činjenica da u trenucima kada im je lekarska nega najpotrebnija, u našem sistemu zdravstva, ona izostaje. Tri sata pred njenu smrt sam čuo za organizaciju BELhospice ali je za nju već bilo kasno da se bilo šta učini i ona se ugasila na najužasniji način. Tada sam rekao sebi da ću jednoga dana, kada budem u mogućnosti, učiniti sve da za tu organizaciju, kada već našu državu to jako malo dotiče, čuje što veći broj ljudi i da se stvori svest o ovom najvećem nepoznatom problemu u Srbiji (činjenici da nakon utvrđivanja terminalni statusa, obolele puštaju na kućno lečenje). Prošlo je od tada više od četiri godine i sada sam pomislio da je trenutak i da mogu ovako nešto da učinim. Uredili smo zbornik Dostojno jest, najboljih uradaka naših blizu sedamdeset autora, kojima ću dok me pamet služi biti zahvalan na ovom gestu a od čije će prodaje celokupan prihod biti doniran pomenutoj organizaciji. Takođe je i dirljiv gest naših saradnika No kachi štamparije i Europapir Dunav koji su donirali potreban materijal za izradu prvih 1000 primeraka knjige.

– Sunce moje, šta još mogu da učinim? – upitao sam je sada već izbezumljen spremajući da se zamenim sa ocem da bude malo pored nje.

– Pusti muziku – jedva je prozborila.

– Šta da pustim?

– Zajdi, zajdi. – uz tu pesmu napustio sam prostoriju i poslednji put video ženu koja me je rodila.

Ovu priču nerado delim ali sam radeći na knjizi postao svestan da nije dovoljno da ljudima racionalno objasnim koliki je to problem. Svi to možemo da razumemo ali ono što nas pokreće jeste dodir nečije patnje, taj impuls bliskog ali ne proživljenog koji vodi do emotivne spoznaje.“

Knjigu „Dostojno jest“ možete kupiti na sajtu Kontrast izdavaštva.