Ne mogu naprednjaci da pređu bagerima preko otpora

Da, most je nastao u vreme nemačke okupacije. U surovoj, nekad nelepoj istoriji prestonice događalo se da osvajači ostave i više od krvavog traga, kosturnica, stratišta, danka u krvi. Značaj, pa i namenu određuju ljudi i vreme. Kalemegdanska tvrđava podignuta je i korišćena prvenstveno u vojne svrhe. Treba li je porušiti danas, proglasiti demilitarizovanom zonom do pojave prvog u svemu privilegovanog investitora, koga ne zanimaju ni zakoni struke, a kamoli istorija, kome je profit i barjak i himna?

Stari most je omogućio ili olakšao proterivanje porobljivača. Olakšao je udarničko pregalaštvo kojim je desetak godina po oslobođenju na drugoj obali nastao nedostajući deo grada, moderni odraz starog, čime je Beograd postao velegrad i izmigoljio se, iždžikljao u visinu i širinu, očvrsnuo i granice pomerio. Time je most postao beogradski. Uprkos izgledu, pomalo u inat nameri prvobitnoj ostao je naš.

Zašto bi neko danas završavao ono što su nacisti naumili da učine sa mostom u jednoj okupiranoj zemlji u svom osvetničkom piru što se linije fronta bliže porazu? Odluke u rušenju potpisuje Šapić, nastavljajući po tragu koji vonja na nečovečno naum prethodnika, grleni promoter obeležja i poraženih ideologija. NJemu smeta „nacistički most“, ne smeta kolaboracija sa nacistima. Uostalom, naciste su u Beogradu, Srbiji, Jugoslaviji pobedili pripadnici NOVJ. Da li je veličanstvena pobeda osenčena zbog činjenice da su pobedili oružjem osvojenim od Nemaca i pomagača? Tako je i most osvojen da služi zajedničkom.

Nije sve je građeno i stvarano u odnosu prema njemu, nije sve prelazilo preko njega, nije svaki pogled i svaka misao o gradu počinjala i završavala na mostu, ali njegovim postojanjem nije ni ušančena na jednoj obali ostajala.

Da, nije velelepan, monumentalan, blistav i savršen. Takvih sigurno nema u Abu Dabiju. Tamo, doduše, nema ni srpskih delova grada kao što ovde niče na obali. Uvodimo li umetničke estetske kriterijume u priču o mostu? Čini li ga nesavršenosti manje potrebnim, suvišnim? Kada se potencira grandiozan, u istoriji nezabeležen rast i razvoj grada nije li logično da budu u saldu ubeleženi i novosagrađeni mostovi? U realnosti imamo zamrznutu obmanu o metrou i osveženu nameru o rušenju. Sudara se to sa logikom.

Kadar iz filma „Grlom u jagode“ u kome Bane Bumbar u mislima vijuga vrletima mladosti hodajući po mostu je paradigma. I iza i ispred je punoća. Most joj daje smisao. U svoj našoj nesavršenosti ne treba se odricati stvorenog, zaplitati u nove početke iz nigdine u ništavilo. Koračati svojim korakom, kretati se. Most je i sloboda i nesloboda. Mora se znati sa njim.

Stoga ne iznenađuje što je istina o podvigu jednog učitelja preživela ideološke mene. U ušima i očima ljudi to je herojstvo. Dokazuje da čovek moze otrgnuti svoje od sudbine, malog kukavičluka, velikog zločina. Samo vlast koja se boji čoveka i njegove moći uklanja sa istorijske pozornice takve tragove podviga. Da, most jeste simbol. I time ne baratamo kao ideološkim oružjem u konfrontaciji sa oponentima. Mostovima su potrebne dve strane sveta. Dve strane sveta su ono što jednoumlje uporno gazi i sklanja sa obzorja.

Sve ovo, nažalost ne vide žitelji Beograda na vodi. NJima je sa kvadratima obećana i nadmoć nad nama, zajedničkim potrebama i interesima. Gledaju nas, sigurno nas gledaju iz svojih kula dok protestujemo, šetamo, čuvamo. I ne vide nas.

Pogrešno je pitati se da li će borba za most uspeti, upoređivati snage i mogućnosti. Počela je odsudna odbrana Beograda.

Jednako je pogrešno uvlačenje u naprednjačke igrice o tome da li smo za dotrajalo ili novo. O tome pripovedaju oni koji bi uređen način računanja vremena i imenovanje određenih vremenskih perioda preobrazili potrebi da se označava NJegovim imenom.

Maštanje bi bila izgradnja nekoliko mostova. Realnost o još jednom. Neumnost rušiti.

Da li će most ostati zavisi od naše građe, od onoga od čega smo mi sazdani. Mogu da nam se ne dopadaju akcije, da nas polet ne obuzima kada vidimo ko se tiska oko mosta, ko staje pred kameru, da nas snaga napušta zbog ranijih poraza, ali ne mogu naprednjaci da pređu bagerima preko otpora. Ako most ostane mi idemo u susret pobedi, ako ga poruše rušitelji ostaju ovde.

Njima rušenje ide od (do) ruku.

Autorka je žiteljka Vračara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.