Ne može se u Brisel preko Moskve

I, dokle smo stigli? Sve govoreći da putujemo ka Briselu, putovali smo u suprotnom smeru. EU je daleko, a Evroazijskoj uniji pristupićemo već u oktobru.

To je uspeh, kažu, jer na tržištu Evroazijske unije živi 180 miliona ljudi.

Da li je tako? Članstvom u Evroazijskoj uniji (Rusija, Belorusija, Kazahstan, Kirgistan i Jermenija) Srbija rizikuje tržište EU od 500 miliona ljudi, na koje izvozi blizu 70 odsto svega što izvozi, dok u države Evroazijske unije izvozi dvanaest puta manje. Srbija rizikuje da ostane i bez milijardi evra donacija, subvencija i bespovratne pomoći iz pretpristupnih fondova EU.

Rizikuje i civilizacijski raskol sa svojim građanima koji žive na Zapadu. U zemljama EU njih je blizu dva miliona, a još toliko ih je u SAD, Kanadi i Australiji. Samo za poslednjih desetak godina, iz Srbije se, u potrazi za poslom i boljim životom, iselilo više od 700.000 ljudi, mahom mladih i obrazovanih. Svi oni, kao i milioni pre njih, otišli su na Zapad, skoro niko ni u Rusiju, ni u Kinu, ni u Kirgistan. Srbija rizikuje da, odbačena od EU i Zapada, postane balkanska Venecuela, možda i Sirija.

Brojke kažu da Srbija izvozi više u BiH nego u Rusiju, Kinu, Belorusiju, Kazahstan, Kirgistan i Jermeniju zajedno. Zemlje EU su donirale, poklonile, Srbiji više od tri milijarde evra, a SAD jednu milijardu. Narod u Srbiji to ne zna. Veruje medijima: sa Zapada stižu samo pretnje i ucene, a Rusija i Kina su darodavci i dobrotvori, iako poklona iz tih država nema.

Činjenice su neumoljive. Tim gore po činjenice, govorio je Staljin, a sledbenici tog autizma i jednoumlja vaspitavaju javnost Srbije brutalnije posle Miloševića nego za njegovog vladanja. Devedesetih prošlog veka, kad su ubijali i rastrzali onu veliku državu, protiv njih se, svakodnevno, borila Srbija otpora zlu, žigosala i demaskirala i zločine, i zločince, i njihove ideologe. Tu Srbiju nisu mogli umiriti i ućutkati ni ubistvima, ni torturom, ni zatvorom, ni optužnicama za nacionalnu izdaju.

Već osamnaest godina, od proklamovanja „demokratskog preporoda“ Srbije i njenog okretanja ka „evroatlantskim integracijama“ (ka EU i NATO), katedre edukovanja naroda protiv tih ciljeva drže vinovnici najvećeg nacionalnog poraza i sramote. Udbaši, ratni mafijaši, pljačkaši i razbojnici, haški osuđenici za ratne zločine, antizapadni ideolozi, kvazinaučnici i analitičari, pravoslavni džihadisti, vračare i vidovnjaci, svakog dana su na televizijama, širom su im otvoreni najtiražniji štampani mediji, objavljuju knjige i ratne memoare o zaveri Evrope i Amerike protiv Srbije, drže predavanja po varošima i selima, hejtuju po društvenim mrežama… I, evo nas gde smo. Ne u Evropskoj, nego u Evroazijskoj uniji!

A kako je u Rusiji? Prema zvaničnoj statistici, iz Rusije se, za poslednje dve i po decenije, iselilo oko – pet miliona ljudi. Nevladine organizacije u Moskvi kažu da je taj broj, najmanje, dva puta veći. Aleksej Kudin, bivši ministar finansija, tvrdi da je iz Rusije otišlo – 18 miliona ljudi! Alina Polakova, predsednica Atlantskog saveta, dramatično upozorava da se događa „egzodus Rusa“.

Iz zemlje se iselilo i oko 800.000 naučnika. Azil u državama EU najmasovnije traže izbeglice iz Sirije i Rusi koji napuštaju Rusiju. I zvanična Moskva ne skriva „demografsku katastrofu“. Međutim, za ovdašnju antizapadnu pomamu, Vladimir Putin je – Rusija. Putin zapretio, Putin naredio, Putin odlučio… Svakodnevno, antievropska i antizapadna kampanja u Srbiji istura ruskog predsednika kao svoj mač i štit. Da je, onda, bilo Putina, ne bi bilo ni Oluje, ni Bljeska, polomili bismo NATO, očistili Kosovo i Srbiju proširili do granica koje smo hteli! Ovo narod u Srbiji sluša već osamnaest godina. Od ovakvih fantazija obolela je Srbija.

A Rusija, najveća država na svetu, najbogatija po resursima dobijenim od Boga, zemlja najbrojnijeg evropskog naroda velikog znanja i duha, poseduje sve da bude magnet koji privlači i globalna sila u svemu. Rusija to, nažalost, nije. Zapad je nadmoćan. Zapad pobeđuje na frontu ljudskih sloboda, životnog standarda, tehnologije, takmičenja ideja, smenljivosti i kontroli svake vlasti. Prirodna potreba, da budu slobodni, da rade i zarade, da ne strepe od države i njenih ideoloških, verskih ili ma kojih inkvizitora, ljude iz celog sveta vuče ka Zapadu. Sa Zapada nema iseljeničkih karavana. A države, iz kojih narod odlazi, od neizbežnog poraza ne mogu spasiti ni oružje, ni tajne službe, ni represija, ni propagandisti iz šinjela Gebelsa i Berije.

Dok je Rusije i Kine, izgubljeno Kosovo nije izgubljeno! Naročito na ovome lancu, Srbija se vuče od Evrope ka Aziji.

Poslednji je trenutak da Srbija izađe iz lavirinta samoobmana, obmana i propadanja. I da pokrene svoj evropski voz koji, uklet i okovan, već osamnaest godina, stoji u beogradskoj stanici. Briselski tegljači pokrenu ga donacijama, subvencijama, bezviznim pasošima, pa i laskanjima, ali voz zaustave tegljači sa Istoka i povuku ga unazad. Održava se iluzija kretanja Srbije ka Zapadu, a Zapad je sve udaljeniji.

Ne može se u Brisel preko Moskve ni na Zapad preko Istoka.

Autor je predsednik Srpskog pokreta obnove