Ne možemo ili možemo!?

Taj neprestani angažman na ulicama i razgovor sa građanima i građankama presudno je uticao na pobedu Možemo! na lokalnim izborima u Zagrebu.

Šta nam govori ta pobeda Možemo! u Zagrebu? I, da li je ona samo posledica revolta građana protiv dotadašnjih kriminalnih i netransparentnih radnji bivšeg režima u Zagrebu ili dugotrajnog i iscrpnog angažmana grupacija koje stoje iza platforme Možemo!? Ako je proizvod neprestanog rada, onda bi opozicija u Srbiji štošta imala naučiti iz njihovog iskustva.

Zagrebački novinar Robert Bajruši u februaru ove godine objavio je izvrsnu i poučnu knjigu „Možemo! – kako je nastala nova hrvatska ljevica“, koja nam nudi odgovore na ova pitanja. Da pobeda nije samo revolt građana i puka slučajnost sasvim je očito kada se sagleda istorija nastanka, organizovanja i delovanja ove grupe.

Bajruši je svojom knjigom prikazao i potvrdio da je istorija Možemo! istorija permanentne, svakodnevne i iscrpne borbe i aktivizma na zagrebačkim ulicama. Sandra Benčić, članica Možemo! i poslanica u Saboru, ovako objašnjava taj put: „Gledajte, mi smo nekada bili aktivisti, a danas smo dio sistema, ali naša borba je ista. I dalje želimo mijenjati društvo, sudjelujemo u građanskim inicijativama, samo što sada možemo važne teme otvarati i kroz institucije. Ali u Možemo! i dalje ostajemo jednom nogom na ulici, a drugom u institucijama. Morate razgovarati sa susjedima, ljudima iz kvarta, običnim građanima jer ako to ne radite, zatvorite se u balon i počnete vjerovati da je to pravi život…“ (citat iz knjige).

Poverenje i podršku građana i građanki Zagreba stekli su na ulicama organizovanjem protesta, iniciranjem peticija i otvorenih i javnih diskusijama o brojnim temama važnim za grad.

Aktivizam kao princip delovanja omogućio im je da steknu dragoceno iskustvo i da svoju politiku kroje u neprestanoj i neposrednoj interakciji za građanima.

Profesorke i profesori koji su postali deo ove grupe nisu bili izuzeti od ovog pravila već su postali aktivistkinje i aktivisti.

Otvorenost i spremnost da uče jedni od drugih narušilo je hijerarhiju između znanja i iskustva stečenog na ulicama i akademskog znanja i statusa.

Spoj i sinergija dugogodišnjeg aktivističkog iskustva i prakse sa akademskim znanjem omogućilo im je da u nedelju ostvare zasluženu pobedu!

Opozicija u Srbiji, za razliku od Možemo!, na ulicu izlazi povremeno, a diskusije sa građanima i građankama retko organizuje.

Aktivizam opozicije u Srbiji svodi se na medijsko prenemaganje i samopromovisanje, pridruživanje protestima građana spontano organizovanim na društvenim mrežama i planiranje „dana posle pada režima“.

Veći deo akademske zajednice gaji prezir prema ulici i aktivizmu i svoj doprinos promeni daje medijskim nastupima.

Naravno, među njima ima i onih koji ne potcenjuju iskustvo ulice i rada sa građanima.

Poseban problem opozicionog delovanja u borbi protiv promene režima jeste strast i ljubav prema beogradskim ulicama. Izvan Beograda nema ulica, one su beznačajne i beskorisne.

Opozicija se pojavljuje u gradovima izvan Beograda samo kad se dogodi neki problem ili kada građani samostalno organizuju pobunu.

Profesorka Fakulteta političkih znanosti i članica Možemo!, Danijela Dolenac, nakon ulaska u institucije rekla je: „Dosta smo bili aktivisti, sad je vrijeme za politički angažman.“ Opozicija u Srbiji umišlja da može ostvariti pobedu protiv režima bez aktivizma, bez rada na ulicama i sa građanima. Daleko je poraz autoritarnog režima u Srbiji kao što je opoziciji daleka i mrska ulica, a posebno ona izvan Beograda.

Autor je građanski aktivista