Ne možemo razbijenih glava da ocenjujemo učenike

Javno obrazovanje u Srbiji prolazi kroz duboku krizu. Kriza je proizvod nekoliko ključnih faktora – višegodišnjeg nedostatka ulaganja materijalnih sredstava (skoro duplo manje od evropskog proseka), gaženja autonomije obrazovanja kroz snažni politički upliv u funkcionisanje vrtića, škola i fakulteta, i sistematskog urušavanja akademskih zvanja – hiperinflacija lažnih diploma svih vrsta od srednje škole do zvanja doktora nauka. Čak i pod takvim uslovima obrazovanje je kako-tako opstajalo, pre svega zahvaljujući entuzijazmu onih koji u tom sistemu rade.

Ova labilna ravnoteža nepovratno je narušena u poslednje dve godine vidljivom eksplozijom ekstremnog nasilja. Sve je postalo vidljivo snimkom zlostavljanja nastavnice u Trsteniku krajem 2022. godine. Tadašnja reakcija nadležnih je bila, da se blago izrazim – neadekvatna. Masovna ubistva u Ribnikaru, Malom Orašju i Duboni usledila su u maju 2023. Srbija je zanemela. Nadležni opet nisu adekvatno reagovali, čak su pokušali da se prave da se ništa ozbiljno nije dogodilo. Krajem prošle školske godine u maju i junu 2024. talas nasilja nad nastavnicima od učenika i roditelja potresao se ponovo naše školstvo. Opet ništa nije preduzeto, samo obećanja.

Kada neko negativno ponašanje ne sankcionišete, ono će se ponoviti, a kada se to dešava u kolektivu, sledeći put će se još neko pridružiti. Tako se stvara okruženje koje podstiče i opravdava nasilno rešavanje sukoba. Po poslednjem istraživanju Krovne organizacije mladih Srbije više od polovine mladih opravdava nasilje kao metod rešavanja problema u određenim situacijama. Upisi na fakultete pokazuju da je initeresovanje za nastavnička zanimanja u katastrofalnom padu. Već sada postoji ogroman problem sa nedovoljnim brojem nastavnika matematike, a tendencija se širi i na sve druge predmete. Rad u obrazovanju nikada nije donosio veliki novac, ali je donosio ugled, poštovanje i rad sa decom i mladima koji ispunjava. Kako danas motivisati studente da razmišljaju o poslu u obrazovanju?

Od 2. septembra Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Srbije počeo je sa “belim štrajkom”. Akcija pod nazivom “Bezbednost nema (o)cenu” novost je u sindikalnoj borbi u Srbiji. Prvi put zahtevi se odnose isključivo na poboljšanje bezbednosti nastavnika i škole, a ne na zarade. Prvo škola bez ocena, a zatim sve petice, to je poruka ovog štrajka. Ne možemo da ocenjujemo razbijenih glava. Veliki broj nastavnika ovo već prećutno radi da bi izbegli pritiske i zlostavljanje, mi okrećemo ogledalo i dovodimo stvar do apsurda. Pozivamo kolege, roditelje i opštu javnost da nas podrže, siguran sam da tiha većina u ovom društvu razume našu poruku – Ako nastavnici nisu bezbedni u školama, kako oni da obezbede zaštitu deci u školi?
Svaka kriza je u isto vreme i šansa. Nastavnici, sindikati, akademska zajednica, udruženja roditelja, organizacije koje povezuju poslovni svet sa obrazovanjem, poput Inicijative „Digitalna Srbija“ ozbiljno su shvatili kritični trenutak u kome se nalazimo. Nastavnici su protestovali, pa čak i obustavljali nastavu. Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Srbije formirao je zahteve za poboljšanje bezbednosti (promene Krivičnog zakonika, Zakona o prosvetnoj inspekciji, Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja). Akademska zajednica se okupila i izašla sa dva izuzetno kvalitetna i sveobuhvatna predloga – “Majska platforma” i 30 ključnih tačaka iz dokumenta “Kako do kvalitetnog obrazovanja i vaspitanja za našu decu”.

Pojavio se čitav niz inicijativa roditelja, poput “Aleksinog zakona” koji dugo stoji na čekanju. Tu je i Inicijativa „Digitalna Srbija“ za unapređenje kvaliteta nastave kroz izmenu programa, bolju saradnju kroz praksu sa firmama, i finansiranje “Makers lab-ova” opremanje modernih učionica po srednjim školama širom zemlje. Dakle, postoji potencijal u svim delovima društva da se neophodne pozitvne promene dogode.

Vrtići, škole i fakulteti u javnom vlasništvu, finansirane od poreskih obveznika trebaju u budućnosti da budu zajednice znanja, podrške i razvoja svakog deteta. Kako je govorio Ken Robinson: “Svrha obrazovanja i vaspitanja je da učenicima objasni svet u kome žive, i pronađu svoj talenat u njemu”. Da bi deca razvijala svoje talente potrebno je da budu u bezbednom i podržavajućem okruženju, gde će imati mogućnost da razvijaju svoje sposobnosti i da oprobaju svoje ideje, pa ako treba i više puta pogreše, da bi na kraju uspeli.

Sindikat budućnosti ima značajnu ulogu ne samo u kolektivnom pregovaranju, socijalnom dijalogu koji danas ne postoji, već i u razvoju nastavnika, podršci zdravlju i profesionalnom napredovanju. Sindikati mogu mnogo da urade na popularizaciji profesija u prosveti, kako više ne bi došli u situaciju da kvalitetni beže od poslova nastavnika i učitelja. Sindikat je zajednica potreba i vrednosti. Mi decu ne učimo samo naučnim konceptima, već i značaju drugarstva, solidarnosti, pravednosti, čestitosti i svesti da su deo društva i društvenih procesa.

Za pobedu je na početku potrebna samo volja. Kada jednom dovoljan broj ljudi donese odluku, sve ostalo je pitanje organizacije.

Autor je nastavnik elektrotehničke grupe predmeta i otpredsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije

Ovaj tekst doprinos je javnoj raspravi o budućnosti obrazovanja koju je pokrenuo Zeleno-levi front