Ne napuštati rezoluciju 1244

Duboko je pogrešno i nedostojno ozbiljne politike i ozbiljnih državnika ako rešavanje vekovnog problema Kosova i Metohije povezuju sa nekakvim datumima, pregovorima o članstvu, investicijama i obećanjima. Status za Sever nije zamena za status Pokrajine. Do sada javnosti nisu dostupni ozbiljniji argumenti za ocenu da se nešto izmenilo u strategiji SAD, Velike Britanije i Nemačke (EU) prema Srbiji i srpskom narodu. A da li će se izmeniti nabolje, da li će stvarno, a ne samo na rečima, početi da uvažavaju Srbiju? Ubeđen sam da hoće. Za tu promenu drugih prema Srbiji neophodna je i promena odnosa Srbije (njenog vođstva) prema samoj sebi, mora početi da uvažava sebe i svoje vitalne interese. Srbija mora znati da kaže NE na svaku podvalu.

Briga o interesima građana i jasan stav da se status Pokrajine može rešavati samo u skladu sa rezolucijom SB UN 1244, nisu zahtevi koji se međusobno isključuju. Naprotiv.

Iznenađen sam žurbom! Kažu – sada je najbolji trenutak! Šta je to tako „najbolje“ u položaju Srbije u ovom času što potkrepljuje ocenu da je „sada najpovoljniji trenutak“ za „istorijski dogovor“? Da li je ojačala uloga Saveta bezbednosti i Ujedinjenih nacija, kao celine, u procesu rešavanja ovog problema? Da li su SAD i Nemačka (EU) postali manje pristrasni u prilog Albanaca? Da li je Zapad odustao od „plana Ahtisari“ i vratio se rezoluciji SB 1244? Da li je Srbija obezbedila saveznike pored onih koje je imala 1999? Zapad više nego očigledno igra na kartu ekonomsko-socijalnog stanja u Srbiji, koje je gore nego ikada, da bi ponovo obećanjima investicija, zapošljavanja i „boljeg života građana“ privoleo novu garnituru na vlasti na još veće koncesije u pogledu Kosova i Metohije nego što ih je dala prethodna vlast. Nova vlast je tek nešto više od tri meseca u sedlu, nema dužih neposrednih iskustava u vođenju države, nije usvojila strategiju ni o Kosovu i Metohiji, niti o spoljnoj politici. Ko ne bi bar pokušao da te okolnosti iskoristi i da ponovo svoje interese nametne Srbiji!

Za istinski kompromis koji uvažava interese Srbije sada ne postoje uslovi. Osim ukoliko se za kompromis ne proglasi dobrovoljno odustajanje od prava koja Srbiji pripadaju na osnovu Povelje OUN, osnovnih principa međunarodnih odnosa i konačno, na osnovu rezolucije SB UN 1244. Zašto državni rukovodioci sve ređe pominju status kao suštinsko otvoreno pitanje bez čijeg rešenja teško može biti trajne stabilnosti? Zašto sve ređe pominju rezoluciju SB UN 1244? Ako ima bolje osnove, treba je obelodaniti. Ako neko odbija rešenje u skladu sa rezolucijom SB UN 1244, da li Srbija mora da se pokori, da odustane od odluke organa najodgovornijeg za mir i bezbednost u svetu, da i sama učestvuje u kršenju međunarodnog prava?

Otkuda najednom ta preterana ambicija da se težak, vekovni problem Kosova i Metohije reši, ako je moguće, čak i pre isteka mandata ove vlade. Nemamo, kaže se, pravo da taj problem ostavljamo budućim generacijama. Kakvo se rešenje ima u vidu? Da li postoje uslovi za pravedno rešenje? Sada je pravi, gotovo najbolji trenutak, odgovaraju. Na osnovu čega se ocenjuje da je sada pravi čas? E, na to pitanje nema odgovora i tu počinje dilema – da li se žuri: Nemačkoj (EU), Velikoj Britaniji i SAD, ili Srbiji? Čini se, ipak, da je Srbiji, njenom rukovodstvu rečeno da Srbiji treba da se žuri, da uzme inicijativu, da prihvati najviši politički nivo, da natera Tačija u defanzivu! Kakva podvala! Samo uđite u mlin, posle ćemo dozirati – malo pritisaka, malo šargarepice, malo po koja ucena. Recepte smo pripremili, rezonuju predstavnici Zapada.

I otuda serija bilateralnih susreta, sa Eštonovom, sa dvojcem Eštonova – Klintonova i konačno sa Tačijem. Ako je u interesu Srbije, i sa đavolom, a kamoli sa običnim adresatima sa Interpolovih poternica i osumnjičenima za trgovinu ljudskim organima. Interes Srbije na prvom mestu – izjavljuju predstavnici Srbije! To što se susreti sa optuženicima za najteže zločine retko događaju u praksi drugih država. Srbija je nezavisna, samostalna i suverena, nikome ne ugađa, osim sebi.

I sve to, svi ti susreti i razgovori sa Eštonovom, Klintonovom, po više puta, sa Tačijem i drugima, odvijaju se bez usvojene strategije! Šta je tu loše, čude se predstavnici Srbije, to je znak visokog poštovanja Srbije, iz toga crpimo ideje za strategiju i taktiku, svi oni, u stvari, nama pomažu kako bi naša strategija bila što realnija, a razgovori tekli bez iznenađenja. Uostalom, to sa Tačijem i nisu neki razgovori za koje je potrebna strategija, tu se više razgovara o metodologiji, tehnikalijama, a politički nivo za bilo koja pitanja, bila metodološka, tehnička, ništa ne smeta. A rukovanje, dajte da ne sitničarimo, kome je to uopšte važno! Uostalom, podrazumeva se i rukovanje sa fusnotom!

Autor je bivši ministar spoljnih poslova Savezne Republike Jugoslavije i predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih