Ne pada mi na pamet da se pravdam

Stvarni sukob istine i politike Vučić pretvara u trajni. Tumač svih državnih razloga i demagog bez premca izbacuje moral iz politike, ćutanjem o nemoralnom, nepristankom na pitanja i preispitivanja. Svaka trajnost ima svoje ogledalo, svaka uzurpirana prolaznost ima svoje iskrivljeno. To je ona grimasa, odmahivanje rukom i hinjena nervoza. Nije on pred zidom, samo zid istura ispred sebe. Da nas još malo odeli, podeli.

U retoričkom iskazu, nebrojeno puta ponovljenom, od Savamale, preko helikoptera do skidanja oznaka državne tajne, krije se i strah od dijaloga i slabost argumenata. Pozivanjem na sveznanje i nepogrešivost, pravi se pokrov za istinu, koja je u stvarnom životu zgažena postupcima i odnosom. Svaka vlast težila je da se zasniva na prividu morala i prava kako bi se ogrnula legitimitetom, Vučićeva uporište, nažalost, nalazi u prkosu. Poznajući narav i ono što se profano zove mentalitet, Vučić je znao da ljudi su skloniji da prihvate šta im se kaže, nego da kažu o onom ko im govori i onome što im se govori. Zato i tako superioran u obesti može nebrojeno puta ponoviti da ga ne tangiraju mišljenja, stavovi, predstave i mnjenja. Pa, ni ljudi. Stvarni. U punoći i sa integritetom. Ne kolone statističke, brojevi na rejting listi ili putnici autobusa koji kao ringišpil jezde daleko od svega. Svoj lični interes ustoličio je iznad svih drugih, važnijih, opasao ga bedemima službi i odbrambene moći aparata.

U svakoj situaciji kada su temelji sistema upravljanja bivali ugroženi, interes bezbednosti Aleksandra Vučića se naturao kao razlog za društvenu mobilizaciju. Hana Arent je pisala o „organizovanom javnom laganju“ opisujući mehanizme totalitarizma. Mi danas znamo sve o nebitnom, a da o vitalnom za život, budućnost i perspektivu ne znamo gotovo ništa. Rat sa stvarnošću vodi se iz pogrešnih pobuda i iz dugoročno štetni razloga. U ime i za predsednika.

Pitanja koja se stidljivo, ograničeno i retko postavljaju direktno predsedniku o gaženju normi, urušavanju institucija i ponižavanju ljudi nisu retorička, nisu ni refleksivni pokušaj društvene kritike, ona su proistekla iz njegovog činjenja, položaja i odgovornosti. Od njega se ne traži epika, ne očekuje spektakl, već razumu i etici blisku objašnjenje. Mitsko delovanje i mitski zadatak nije narativ za predsednika svih građana. Ako ima kuraži da sledi svoju ambiciju, predsednik mora da ima intelektualno poštenje i političku odgovornost da je pravim imenom nazove.

Pravdanje, dakle, ne samo da je u redu, već je nužno. Građanima Ustav daje pravo da odluče praštaju li ili ne. Ne u biblijskom smislu, već onom sa stvarnim značenjem i reperkusijama. To pravo im ne može oduzeti ohola razmetljivost. Ne sme ga suziti jedna rečenica. Može, nažalost, lični kukavičluk i nedosledno zalaganje. Zato je više nego ikada potrebno i pitati i odgovarati o svemu što dotiče i ovo danas i ono sutra, a naše je i na upravljanje životom dato.

Informativna služba DS