Ne podnosim odbacivanje vrednih ljudi

Načelno ne podržavam stav o novinaru/novinarki kao neutralnoj osobi. Novinari su politička bića sa različitim simpatijama i antipatijama. Smatram da je najgora varijanta mimikrijski se skrivati iza navodne neutralnosti. Rad Tatjane Rosić Ilić pratim od njenih studentskih dana.

Iskreno se divim analitičnosti, preciznosti i jasno izraženim stavovima u njenim tekstovima. Napose sam impresionirana njenom spremnošću da svoje stavove iznese javno i u radikalnom obliku bez obzira na broj oponenata koje će ti stavovi izazvati. Priznaćete da u opštoj muljaži u kojoj živimo decenijama ima malo tako hrabrih kritičarki.

Pored tih razloga, sama sam zamolila Tatjanu za intervju jer ne podnosim omalovažavanje i odbacivanje vrednih ljudi, naročito ako su to žene, zarad ulagivanja vlasti. Ono što N. Milošević nigde ne pominje jeste politički pritisak da se osoba poput T. Rosić Ilić makne sa pozicije urednice prosto zato što se sa njom ne može manipulisati.

Argument „ne možemo pljuvati po ministarstvu kad nam ono daje sredstva“, koji nisam izmislila već čula od članice UO SKD, ne prihvatam. Ministarstvo nam daje naša sredstva, ne svoja, i ništa mu nismo dužni. Argument da je suviše sredstava dato za honorare je sraman.

Kod mene u selu, u Baćevcu kraj Beograda, dnevnica fizikalca je veća od honorara koje su linearno (svi isti u bedi) dobili autori tekstova. Što SKD nije organizovalo demonstracije protiv ovakvog omalovažavanja intelektualnog rada? Za to smatram odgovornim upravo N. Miloševića.

Nepotizam je nepotizam. U relevantnim telima SKD ne mogu sedeti muž i žena. Ovu lekciju moramo znati napamet kao tablicu množenja. I na kraju ne mogu da ne kažem da je tekst N. Miloševića beskrajno dosadan.