Ne poredite se sa ovima

Naime, Boris Tadić nije smogao snage da prihvati činjenicu da je prigrabio ustavne nadležnosti izvršne, zakonodavne i sudske vlasti time što je bio na čelu i Republike i vladajuće partije, deformišući političko pravni sistem Republike.

Što i sam, po cenu nepoštovanja ustava, nije želeo da deli vlast sa za to ustavom određenim institucijama, koje su formirane radi međusobne kontrole. Što je u isto vreme koristio moć i predsednika Republike i vladajuće partije, čime je imao odlučujuću ulogu u formiranju vlade i njenih odluka. Što je istovremeno ostvarivao kontrolu nad: izvršnom i zakonodavnom vlašću, kako prilikom i predlaganja i usvajanja opštih i pojedinačnih akata, tako i najvažnijih kadrovskih rešenja u državnim strukturama, nad formiranjem i raspodelom budžeta i poslovima koji pripadaju skupštinskoj tj. zakonodavnoj vlasti. Što je imao dominantan uticaj na sudsku vlast.

Primera kako se nepoštovanju ustava u Srbiji duguje lična vlast ima pretek. Ustavni sud ima 15 sudija. Pet sudija bira Narodna skupština (u kojoj predsednik Republike/partije ima presudni uticaj), pet imenuje predsednik države, pet opšta sednica Vrhovnog kas. suda Srbije u kojoj većinski uticaj imaju nadležni ministar, predsednik nadležnog odbora Narodne skupštine, i osam članova koje bira Narodna skupština. Istovetno u državnom veću tužilaca. Svi pod direktnom kontrolom jednog čoveka. Predsednika Republike/partije.

Iako je Tadić na moment zbunjen pitanjem na kojem O. Bećković istrajava – „Da li mogu da se obavljaju dve funkcije paralelno? Da li bi moralo da se kaže, ne možeš da budeš i preds. stranke i države?“ – silno se trudio da pravda njegovo stolovanja iznad ustava.

„Prosto, što predsednik stranke nije javna funkcija jer ne raspolaže javnium sredstvima. I nije u konfliktu interesa. Predsednik države raspolaže javnim sredstvima. Predsednik stranke ili fronta ili bilo čega nema uticaj na potrošnju javnih sredstava“ – priča Tadić.

I dok predsednik Republike raspolaže sredstvima koja mu se budžetom u parlamentu odrede, on, kao predsednik partije na vlasti i te kako raspolaže kompletnom poreskom i budžetskom novcem, određujući čak i iznos sredstava koje sam sebi dodeljuje na mestu predsednika Republike. Upravlja i prikupljanjem i raspodelom javnih prihoda.

Sveži primeri da predsednik Republike direktno rasplaže javnim novcem u svojstvu predsednika vladajuće partije – u prikupljanju novca od građana: „Drobnjak je ubedio Vučića da poveća cene putarine“ ili u raspodeli „-vikni Kojića da dođe ovamo. – Izvolite. „Tražio je da mu se pomeri plaćanje poreza za mesec dana. Pogledajte znači“ da donese odluku o restrukturiranju poreskog duga i da se pomeri na godinu dana. – Razumem – “ a vi nastavite da radite ..“

Promene u radu Narodne skupštine nije najavio skupštinski kolegijum ili predsednica, već predsednik Republike/partije. Patijski aparat na čijem je čelu predsednik Republike obezbeđivao je i B. Tadiću, obezbeđuje i A. Vučiću izvanustavnu poziciju lične vlasti.

Teofil Pančić se opredeljuje kao navijač. Činjenicu da sistem ne funkcioniše ukoliko se ustavom projektovani mehanizmi ne poštuju svodi isključivo na karakter čoveka. Braneći Tadićevo kršenje ustava T. Pančić, sa skromnim imetkom pravne logike, tvrdi da je zahtev za izričito poštovanje najvišeg pravnog akta države „veštački problem, još jedno izgaranje u formalizmu“. Onda to ukrasno predstavlja – u pitanju je „formalističko iživljavanje građanske Srbije. To je potpuno sporedno. Nije problem sa Vučićem što je on istovremeno i pred. države i vladajuće partije. Bio je to Tadić, bio je to neko pre njega. Problem je što je Vučić diktator. A zašto je diktator? Zato što izlazi iz svih svojih ustavnih ovlašćenja.“

Naravno da izlazi, kao što je izlazio i B. Tadić.

Iako B. Tadić ističe da je upravo zbog toga 2012. podneo ostavku pred vanredne predsedničke i parlamentarne izbore, uporno brani svoju i Vučićevu poziciju -„Oni koji ne razumeju tu elemantarnu pravnu distinkciju često greše. Jer ustav ne kaže jasno, mi to ne možemo. (Nije mu nacrtano.) Po ustavu i zakonu to je u Srbiji moguće i u skladu je sa zakonom i ustavom ove zemlje“. B. Tadić sada „želi da pomogne“. Srbiji bi najveća pomoć od njega bila da je imao snage i „u punoj svetlosti istine“ stavio na papir svedočenje o sebi, ljudima i događajima, dolasku na čelo DS, na čelo Republike i stolovanju na te dve funkcije. Bez ega, sujeti, spremnog i na prezir i hvalu.

Šta se rasplinjavamo „daj da to sklonimo“ – sažima svoj analitički diskurs T. Pančić.

Kao primer besmisla, sa uzdržanim podsmehom, tvrdi da je podnoseći ostravku na mesto predsednika stranke T. Nikolić „sebi pucao u nogu“. Neverovatno. To može da izjavi samo neko ko interes opstanka na vlasti, i pod uslovima kršenja ustava, stavlja kao osnovnu vredonosnu činjenicu sposobnosti ili nesposobnosti. Makijaveli je čudo rasađeno.

A gde je ovde M. Gojković, uvek smatrajući da je najbolja politika prelaženje iz jednog tabora u vladajući, (kao u bajci -Slepi miš) predsednica najvišeg predstavničkog tela i nosioca ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji? Isto gde i Tadić i Pančić: „Pripremamo kongres SNS. Moj stav je da Aleksandar Vučić treba da ostane predsednik SNS. On mora i treba da ostane na toj poziciji“- sve češće ponavlja kako se približava kongres SNS, svejedno što to ustav izričito ne dozvoljava. Sve u vezi sa zadržavanjem poluga radi budućeg opstanka na vlasti režima tj. dolazećih izbora, eventualnog izjašnjavanja građana o tzv. razgraničenju ali i promenama ustava.

Odveć dugo se u Srbiji smenjuju režimi kojima ni ustav nije prepreka da zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast stave pod kontrolu lične vlasti.

„Zar vas nije sramota da se sa ovima poredite? Zar mislite da se ovo nama tek tako desilo“ – pitao je u Utisku nedelje Predrag Voštinić.

Autor je politikolog iz Požege