Ne postoji plagijat Danice Popović

Obraćam Vam se u vezi sa slučajem profesorke Danice Popović, redovne profesorke Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Budući da sam se celog radnog veka bavio samo knjigom (kao autor, bibliotekar, dizajner, urednik, pa i vlasnik sopstvene izdavačke kuće), ovaj slučaj me je posebno zainteresovao zbog mogućeg plagijarizma u prevođenju.

No, mimo problema u autorstvu pojedinačnih tekstova i u autorstvu prevoda, u slučaju profesorke Popović najintrigantnija mi je bila pravna strana dešavanja.

Naime, već i po članu 36 Ustava Srbije – sa nadnaslovom „Pravo na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo“ – piše da „Svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu“.

A to pravo je najgrublje moguće povređeno odbacivanjem žalbe profesorke Danice Popović s obrazloženjem da je adresat bio pogrešan: žalba je, po mišljenju pravnika, trebalo da bude upućena na Nastavno naučno veće Ekonomskog fakulteta (veću kome je, inače, sam dekan predsednik), a ne na Odluku njegovog dekana.

Profesorka Danica Popović je čekala punih 94 dana da bi o ovome bila obaveštena, kada je uveliko bio premašen rok za dostavu na novog adresata.

Njena žalba uopšte nije bila ni razmatrana, bačena je kao da je nepostojeća.

Sledeći pravni problem je samovoljna odluka dekana Ekonomskog fakulteta da umesto obaveznog čitanja izveštaja Etičke komisije – u kome jasno stoji da ne postoji plagijat – pročita svoju odluku da se, umesto zbog plagijata, ona sada osudi zbog neakademskog ponašanja jer nije pomenula prethodnog prevodioca.

Ali baš nigde, ni u Zakonu o autorskim pravima, ni u pravnim normama Univerziteta u Beogradu, ni u onim Ekonomskog fakulteta ta obaveza nije pomenuta, dakle i ne postoji.

Prvo oklevetana da je prodavala ispite, za šta se ustanovilo da nije tačno, potom oklevetana da je plagirala prethodni prevod, za šta se takođe ustanovilo da nije tačno, zatim onemogućena da iznese svoju žalbu, profesorka Danica Popović je na kraju osuđena zbog prekršaja koji nigde pravno ne postoji i kažnjena je tako što joj je oduzeto pravo da dalje predaje predmet Međunarodna ekonomija.

Možda će poređenje koje ću izneti zvučati rogobatno i preuveličano, ali meni sve ovo liči na davnašnje javno spaljivanje žena optuženih od strane inkvizicije da su veštice.

Svi smo mi svakodnevno svedoci da se zakoni u Srbiji ne poštuju, da se izvrdavaju, da se u identičnim slučajevima donose dijametralno suprotne presude i sl.

Pa ipak, vidimo da se sve to događa u sudskim postupcima u kojima je u pitanju pretežno novac i lična ćar pojedinaca.

Ali kada se takvi motivi preliju i na univerzitete i fakultete, onda tu ne postoji nikakvo opravdanje: nauka i obrazovanje moraju da budu daleko iznad toga, moraju da budu posvećeni isključivo istini, moraju da studente podučavaju poštenju, etici i moralu, moraju da svoju autonomnost žestoko brane od političkih upliva.

A sve to ovde ne samo da nije slučaj, ovde su pravda i pravo u toj meri obezvređeni kao da živimo u staljinističkom dobu, kao da nikakvi racionalni i lako dokazivi argumenti uopšte ne postoje.

Zbog svega iznetog (ali i zbog mnogih neiznetih protivpravnih detalja), najljubaznije Vas molim da ovu stvar ispitate i odgovarajuće reagujete.

Jer ako to ne učinite, kredibilitet Univerziteta u Beogradu biće snažno uzdrman, a prenošenje političkih suprotstavljanja u njegove odluke preovladaće ne samo nad njegovom autonomijom već i nad poverenjem koje u takvu instituciju mora da se ima.

Autor je istoričar kartografije i književnik iz Novog Sada