Ne postoji realna opasnost od morbila za građane „trećeg doba“

U javnosti je nametnut stav da treba preuzeti američku preporuku o vakcinisanju starijih od 65 godina.

Takvo rešenje ima smisla u toj dalekoj zemlji, ali to nije odelo krojeno po našoj meri. Jokiću savršeno pristaje njegov dres, ali bismo mi u njemu ne samo izgledali smešno, već bismo rizikovali povredu saplitanjem o nogavice.

Sramota je što danas uopšte razgovaramo o malim boginjama.

Postojali su svi uslovi da one nestanu sa lica zemlje, a da sa njihovim iščeznućem prestane i potreba za vakcinacijom. Jedan broj neodgovornih, ali bučnih ljudi uspeo je da omete programe globalnog iskorenjivanja malih boginja, tako da je taj cilj već dva puta odlagan.

Za neku godinu nauka i zdrav razum će doneti čovečanstvu konačnu pobedu, ali će nepotrebno umreti ili ostati doživotno oštećeno još mnogo hiljada dece. Ostaje nam uteha da je, zahvaljujući vakcinaciji protiv morbila, samo u ovom veku spaseno oko 25 miliona dečjih života.

Jedan od glupljih (a drukčijih teško da ima) argumenata protiv vakcinacije glasi: „Svi smo preležali male boginje kao deca, pa šta nam fali?“ Pa, fale nam oni koji nisu preživeli, da ne pominjemo još brojnije pojedince koji nisu razvili svoje potencijale zbog trajnih oštećenja izazvanih virusom morbila.

Taj virus i danas ponegde u podsaharskoj Africi odnese svako dvadeseto zaraženo dete.

Početkom ovog veka smrtnost od morbila u Velikoj Britaniji bila je 1:1.000, ali je u razvijenim zemljama obično nešto niža, mada je to daleko od pravila, jer se desi da u pojedinim epidemijama premaši jedan odsto.

Za morbile je karakteristično da, više od bilo koje druge zaraze, ostavljaju organizam u stanju smanjene otpornosti, tako da najčešći neposredni uzrok smrti nije sama virusna infekcija, već bakterijska upala pluća koja se na nju nadovezuje.

Svako hiljadito zaraženo dete dobija upalu mozga i moždanih ovojnica koja često ostavlja trajna fizička i/ili mentalna oštećenja. Uz to, kod male dece u odnosu 1:5.000, a kod ostalih nešto ređe, umire se 5-30 godina posle preležane bolesti u ponižavajućem stanju koje podseća na čoveka-biljku (ta komplikacija se zove subakutni sklerozirajući panencefalitis).

Kada se razmišlja o sprečavanju i suzbijanju malih boginja danas u Srbiji, moraju se imati u vidu sledeće okolnosti:

1. Bolest može da ima težak tok kod male dece i, u manjoj meri, kod starijih od 30 godina, ali su posebno životno ugrožena novorođenčad i odojčad. Sreća je što ih u prvim mesecima života štite majčina antitela preneta preko posteljice.

2. Jednom pregurana infekcija pruža solidan doživotan imunitet (prema brzini opadanja nivoa antitela, bilo bi potrebno više od pola milenijuma da se ona svedu na polovinu, što bi još uvek obezbeđivalo pristojnu zaštitu). Slično važi i za zauške i rubeolu, a u nešto manjoj meri i za dve primljene doze MMR vakcine.

3. Do početka obavezne vakcinacije 1971, kojom je obuhvaćena generacija rođena prethodne godine, broj zaraženih virusom morbila tokom godine bio je samo malo manji od broja novorođene dece. Do završetka IV razreda osnovne škole devet od 10 đaka bilo je prirodno prokuženo, a bar polovina ostalih zarazila se u adolescenciji. Ne postoji, dakle, realna opasnost za građane „trećeg doba“.

4. Insistiranjem na njihovoj zaštiti kompromitovala bi se ideja vakcinacije, jer bi se malo ko odazvao, a nevakcinisani bi bili pošteđeni bolesti, pa bi se, kada sve prođe, opravdano postavilo pitanje lažnog alarma.

5. Ukoliko se ništa ne bi preduzelo, osim prevashodno ugrožene dece, postojao bi i rizik zaražavanja sredovečnih građana. To su sve osobe sa jednom primljenom dozom MMR vakcine, pa mogu a ne moraju da budu zaštićeni. U nešto povoljnijem položaju su pedesetogodišnjaci u odnosu na mlađi svet, jer su u vreme njihovog detinjstva male boginje još uvek bile relativno česte, pa je infekcija mogla da deluje kao druga doza vakcine, tj. da ih bez obolevanja učini trajno otpornim.

6. U sivoj zoni su ljudi u srednjim tridesetim godinama, jer je druga doza formalno uvedena 1993. za decu koja polaze u školu, ali je zbog rata i sankcija neredovno davana do 1996, pa se tek generacije rođene 1990. i kasnije mogu smatrati sigurno zaštićenim (naravno, osim osoba sa trajnim kontraindikacijama i sa lažnim potvrdama).

7. Ne treba stvarati paniku i navoditi odrasle da se testiraju i vakcinišu. Ako pedijatrijska služba, uz snažnu podršku zajednice, brzo podigne obuhvat vakcinacijom male dece, morbili će prestati da budu problem, bar do sledećeg prodora antivakcinaških manipulacija.

Treba očekivati da će zdravstvene vlasti imati u vidu ove argumente.

Autor je profesor epidemiologije u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.