Ne prebacujte problem na druge

Naime, uprkos svim protestima slobodnih umetnika, uprkos pokušajima umetničkih udruženja da za svoje članove koji se nalaze u tom statusu obezbede ono što po zakonu inače pripada svakom građaninu Beograda, stvari ne samo da se nisu popravile, već su se, na naš potpuni užas, još i pogoršale. U ovom trenutku, gospodine ministre, slobodni umetnici više uopšte nemaju zdravstveno osiguranje! Eto, jednostavno tako. Od marta više neće da nam overe zdravstvene knjižice. Moj poslednji pokušaj da overim knjižicu završio se šetnjom između šaltera nekoliko ustanova: u Socijalnom su rekli da ne mogu da overe bez potvrde iz Poreskog da su moja dugovanja za socijalno i zdravstveno osiguranje isplaćena, a u Poreskom su rekli da takvu potvrdu ne mogu da mi daju, jer Grad Beograd neredovno uplaćuje ove dažbine, pa tako ispada da sam ja trenutno Poreskom dužna nekih osam stotina evra.

Jasno vam je, ali da ipak ponovimo, da je to dug koji ja nisam napravila, već je nastao tako što Grad nije na vreme izvršavao svoje obaveze prema slobodnim umetnicima, a Poresko ne zanima previše ko nije uplatio, oni svoje kamate zaračunavaju, ne Gradu, već lično meni. Rezultat je da niko od nas više ne može da overi zdravstvenu knjižicu, osim ako ne uplatimo sami sebi sav taj novac. Ti dugovi nisu kod svih umetnika isti, oni zavise od toga koliko dugo je neko u statusu samostalnog umetnika, da li je nešto sam sebi uplaćivao u nekom trenutku, i tome slično.

Ovaj bi tekst delovao mnogo uverljivije, za javnost, ako bih sada, recimo, nabrojala deset-petnaest imena uglednih umetnika koji su u ovom statusu, ali namerno neću time da se služim, jer stvar je principijelne prirode. Nije važno da li je umetnik poznat ili manje poznat, nagrađivan ili ne, slavan ili ne. Važno je da samostalni umetnik, kao i svako drugo biće, a svakako kao i svaki stanovnik Beograda, kako zakon kaže, mora imati pravo na zdravstvenu zaštitu. Ovo je problem, gospodine ministre, koji morate da rešite i koji više ne smete da preskačete. Imate nekoliko mogućih rešenja. Jedno bi bilo da Grad slobodnim umetnicima uplati sva zaostala dugovanja. Drugo rešenje je da se dosadašnja dugovanja otpišu, kao što se već dešavalo u prošlosti. I treće rešenje bi bilo da javno i iskreno priznate da vas ovaj problem ne zanima i da Grad više ne želi da brine o samostalnim umetnicima. Jer i to bi bilo neko rešenje, barem bismo znali na čemu smo i da smo prepušteni sami sebi.

Neki dan, gospodine, dadoh šest hiljada dinara u privatnoj klinici, za običnu injekciju protiv alergije, pa vi vidite. Ne smem ni da mislim šta će se desiti kad mi zatreba neka istinska bolnička intervencija, jednostavno trudim se da žmurim i da ne mislim o tome, ali kao što znate, svi pre ili kasnije dospemo tamo. Osim što samostalnim umetnicima ova situacija pravi ozbiljan problem u lečenju, mi smo sada na nekakvoj ničijoj zemlji. Praktično nikud iz ovog statusa ne možemo dok „svoja“ dugovanja ne isplatimo – u tome je takođe problem. Da imam sada dovoljno godina za penziju, ne bih mogla da odem u penziju dok sve te dugove ne bih namirila. Razmišljala sam i da odem iz statusa slobodnog umetnika i da jednostavno budem nezaposlena, ali ni to ne mogu, jer mi dosadašnji radni staž neće upisati u radnu knjižicu, takođe dok se ovi dugovi ne izmire.

Morate razumeti, gospodine Tasovac, da je ovaj problem urgentan u svakom smislu te reči. Nehumano je i neprofesionalno ostaviti tolike ljude bez mogućnosti da odu kod lekara. I nemojte, kao što su meni radili na šalterima, prebacivati problem na nekog drugog, jer ovo jeste vaš posao: vi jeste ministar kulture, a mi jesmo ljudi kojima je kultura profesija, ergo – vi ste za nas zaduženi.

Autorka je književnica