Ne računajte na srpsku decu za „srpski svet“

Ukoliko Vučić i ovi što se muvaju oko njega, misle da NATO neće reagovati na srpski napad, ako se odluče za opciju otvorenog sukoba, odnosno rata, ne računajte na Srpsku decu u vašem „srpskom svetu“.

Neće više zalud ginuti srpska deca i omladina kao na Sremskom frontu i Košarama. Nećete ih ubijati za vreme služenja redovnog vojnog roka u Topčideru i po kasarnama širom Srbije, kafićima na Kosovu.

Na Sremskom frontu, moralo je što više srpske mladosti da nestane. Poginulo je mnogo mobilisanih srpskih mladića. Poslali su ih bez dana obuke. Bilo je i maloletnih, iz školskih klupa. Direktno u rat. Podelili su im puške i sproveli na Sremski front, na položaj prema Erdeviku.

Bez dana obuke, postali su proleteri, borci Prve proleterske brigade. I naravno… Izginuli.

Delili su tada, kao i Vučić danas, odlikovanja „Zasluge za narod“.

Mnogi su imali zadatak da demontiraju neispaljene mine, a da nisu prošli nikakvu obuku za to.

Terani su kao stoka na klanicu, bez imena i prezimena. Hiljade poginulih je sahranjeno u Sremu kao „nepoznat borac“.

Govorili su, „Cvet Srpske omladine“.

Tako je nekad bilo, ali nikad više, tako biti neće.

Zabole Vučića za Srbiju i njen narod. Važno je opstati na vlasti i dobiti još jedan mandat za pljačku.

Lažete, lažete, podmećete, provocirate, pravite teška sranja, trujete narod i sistematski uništavate.

Napred, kao vrhovni komandant, na čelu kolone, morao bi biti, Vučić. Da li će biti na konju, tenku, u crkvenom vozu u helikopteru, limuzini? Da li će ga narod nositi na rukama, pa ispustiti ili će ići peške, to je njegov problem?

Uz njega moraju biti njegovi bezbrojni kumovi, poslovni prijatelji, tajkuni i veliki prijatelj Dodik, sa celim svojim kriminalnim ansamblom.

Sa desne strane, kao desna ruka i desni deo mozga, mora marširati Vulin, sa diplomom završene dvonedeljne večernje škole – Kako za dve nedelje proći vojnu obuku i postati ministar vojske Srbije?

Vulin, ispušta misli: Priština odlično zna da ja mogu da dođem na prostor KiM kada god hoću, u bilo koji grad, u koji god hoću i naravno, bez bilo kakvog pitanja. Mogu da uđem u Prištinu i da izađem kad god hoću.

U prvom borbenom redu, moraju biti Gašić i Dačić sa svojim saborcima.

Ženski bataljon predvodiće Brnabička.

Jorgovanka sa raspletenom kosom mogla bi biti kosovka devojka.

Kompletna Vlada sa ministrima i svi skupštinski poslanici SNS u prvim redovima.

Sve članice i članovi SNS, diljem Srbije i njeni saveznici.

Do Vučića, sa mikrofonom u ruci, vršiće direktan prenos i tok bitke, gen. dir. RTS Bujošević.

U prvim redovima moraju biti svi direktori Javnih preduzeća.

Kompletna Srpska lista sa Kosova.

Ambasadorke i ambasadori da se vrate pod hitno i brane svoj narod.

Doći će iz dijaspore stotine hiljada, samo da im neko pokaže gde je Kosovo.

Prvu, udarnu kolonu, činiće, odrtaveli vojni analitičari, ekonomske SNS-ovske lažovčine i ostali stalni gosti državnih medija, čiji vlasnici i urednici moraju biti među prvima, jer oni i Vučić dele odgovornost, za sva uništavanja ljudskih duša, porodičnih i pojedinačnih tragedija. Propasti Srpskog naroda.

SPC mora dati blagoslov, tom čudnom, izopačenom, monstruoznom čoporu, koji bi svojim žrtvovanjem učinili najkorisnije i najvrednije delo prema svojoj zemlji i narodu.
Kad se odsvira i otpeva himna, „Sačuvaj me Bože ovakve pravde“ i kada prvi od njih stupi nogom na zemlju van Srbije, nastaće kratka tišina, čuće se čudan zvuk, fijuk vetra i biće svi zbrisani kao da nisu ni postojali.

Kao leš Siniše Medića, jednog od 16. mučenika RTS-a koje su streljali. Na njemu nije nađena ni odeća koju je nosio tog dana, pa čak ni deo mesa ili kosti, nikada nisu pronađeni. Pretvorili su se u čestice, kao i delovi zgrade televizije.

Bio je Vučić tada ministar informisanja.

To će NATO uraditi svoj posao i molimo Boga, da se zadrži na tome i da ne krene ponovno bombardovanje Beograda i Srbije.

Mi ćemo ih se veoma kratko sećati, jer sve loše, brzo se zaboravlja.

Vašim masovnim i kompletnim odlaskom, doneće te toliko očekivani mir u zemlji i među narodom. Slobodu i početak širenja prijateljstva sa okolnim državama.

Narode Srpski sa Kosova, ne slušaj i ne izvršavaj više izdajnička naređenja iz Beograda.

Srbi na Kosovu, mogu samo i jedino opstati, ako zajedno sa Albancima, uče svoju decu da je komšija, ili fqinj, važniji od rođaka i lažnih prijatelja, i da te on brani od lopova, pomaže ako nekom noću pozli, slavite rođendane i verske praznike zajedno, unosite nov nameštaj, pozajmljujete kafu i šećer, ostavljate ključeve stana kada idete na odmor, gledate kako klinci rastu i postaju ljudi, sa različitim imenima i jezikom, ali su ljudi, pravi iskreni ljudi, vrsta koja danas izumire.

Gledate, kako se rađaju ljubavi i kako se brzo uče albanski i srpski, da bi moglo da se kaže, Volim te… Të dua.

I neka dođu na Kosovo oni Srbi, koji nisu činili zločine i neka požele prvim susedima, srećan samostalan život i slobodu u svojoj Republici Kosovo.

Poželimo im da postanu punopravna članica UN, EU, NATO pakta, Uneska, Interpola i svih ostalih organizacija, kojima Republika Kosovo i pripada.

Da Srbi i Albanci počnu da žive miran i bezbedan zajednički život.

Posle svih stradanja kroz koja su prošli u svojoj istoriji, kao retko koji narod na svetu, Albanke i Albance na Kosovu, čeka početak života o kome su sanjali njihovi preci i početak za one, koji će tek doći i neće više nikada biti tretirani kao narod niže rase.

Razlike između nas nema, ako se i pojave, biće na našu štetu.

Lažni dušebrižnici, strepe za naše svetinje. Svetinje koje će sigurno Albanci mnogo bolje čuvati, nego neki Srbi.

Mora se ponoviti stotinu puta, da su u Metohiji i kosovskoj Drenici, čuvari bili Albanci, islamske veroispovesti. Manastiri, Visoki Dečani, Pećka patrijaršija i Devič, bili su pod zaštitom albanskih plemena. Mnogi Albanci su poginuli čuvajući srpske svetinje. Ginuli su, ali i ubijali svoju braću koja su želela da spale i unište srpske manastire i crkve. Ubijali su svoju braću da bi sačuvali nešto tuđe. Dali su besu.

O tome bi Srbija mogla mnogo da nauči.

Kao dete, išao sam sa majkom i ocem u manastir Gračanicu. Na jednom zidu u unutrašnjosti manastira, pored najdragocenijih fresaka, bili su potpisi svih fudbalera Crvene Zvezde.

Kradu kriminalci lobanje sa spomenika Ćele kula i prodaju ih na buvljacima širom Evrope.

Tako Srbija čuva svoje svetinje

Šta će se još dogoditi, sve zavisi od ovih ludih glava srpskih.

Aleksandre Vučiću, zaustavite ovo dok još uvek možete.

Rečenice, kao što su: „Više niko ne može da ospori da je Srbija nezaobilazan i jedini činilac koji može da pregovora u ime srpskog naroda na Kosovu“, ne smeju više nikada biti izgovorene. One duboko vređaju naš narod na Kosovu.

Moraju dobiti potpunu slobodu i samostalnost u donošenju odluka. Radi se o njihovoj koži i životima njihovih najbližih.

Biće potrebni neki drugi, novi Srbi, koji poštuju tuđe kao svoje. Tolerantni, vaspitani, bez predrasuda i mržnje. Biće to novi nosioci Srpske zajednice na Kosovu. Rađaće se deca. srpska i albanska. Tamo gde ljubav pobedi, biće i dece iz mešovitih brakova.

Srbi sa Kosova, moraju shvatiti i prihvatiti istinu, ukoliko već nisu, da će njihova zemlja biti država Kosovo. Imaće drugu zastavu, drugu himnu i trebalo bi da se odnose prema simbolima Kosova sa poštovanjem, kao što i mi to tražimo od državljana Srbije, drugih nacionalnosti.

Ne slušajte nikog i sami odlučite da li ćete pristupiti vojsci i policiji Kosova. Ako odlučite da postanete deo Kosovske policije i vojnih snaga, dobro ćete zarađivati i imati kvalitetniji život sa svojim porodicama i doprineti približavanju i većoj bezbednosti Srpskog i Albanskog naroda.

Vratite se u Kosovsku policiju i vojsku. Tako će biti lakše i našem narodu.

Koliko našeg naroda je zaposleno u policijama i vojskama širom sveta. Služe zemljama u koje su nekad davno ili skoro otišli.

Imaju druge pasoše. Stoje pod zastavom i pevaju neke druge himne. Oni nisu izdajnici svog naroda i zemlje. Otišli su tamo gde sunce greje kao i u Srbiji i gde nisu grki zalogaji hleba, jer tamo ima puno naše braće i više hleba i veće plate i sigurnost života.

Posledice nepriznavanja Kosova, po Srbiju su nesagledive. Zaustavljeni su pregovori oko usaglašavanja poglavlja za naš ulazak u Evropsku uniju i time izgubljeno mnogo godina, ne računajući i ovo dragoceno vreme danas koje prolazi.

Mogu da nam vrate sankcije, gore nego što su nekad bile. Da ukinu mogućnost putovanja u zemlje šengenskog prostora. Nijedna investicija neće više ući u Srbiju. Propašće pregovori koji se vode sa velikim svetskim firmama. Svašta mogu da nam urade. Ljudi će ostajati bez posla. Odlaze mladi, pametni stručnjaci iz svih oblasti.

Srbija postaje jedno staro, posečeno drvo.

Nema života Srbima ni u Srbiji ni na Kosovu, ako ga ne priznamo.

Biće to trenutak da odnos prema Rusiji svedemo na nivo koji imamo sa svim ostalim državama i uvesti joj sankcije, ma kakve one bile.

Za zemlju se bori, ali zemlja bez ljudi ne znači ništa. Pustinja i prašuma. Zemlju smo izgubili, sačuvajmo ljude. Ostavimo ih da se malo odmore od naših silnih napora da im pomognemo.

Poznat je Srpski narod po brzom prilagođavanju na novonastale situacije, pogotovo ako će im u njima živeti mnogo bolje.

Patrijarh Irinej, rekao je da je čast i dužnost očuvati srpsku zemlju:

„Časno je podnositi stradanja, pa čak i smrt, za ove svetinje, jer znamo kada život položimo za ono što je sveto, što je veliko i vredno pred Bogom, da to nije izgubljen život, već da će Gospod nagraditi“, naglasio je srpski patrijarh.

Srpska pravoslavna crkva na čelu sa patrijarhom Porfirijem i sinodom, mora biti na čelu onih koji će položiti svoje živote za naše svetinje i u tim poslednjim trenucima da imaju na umu, da to nije izgubljen život, već da će ih Gospod nagraditi…

Iskreno se nadam da će se Srbi sa Kosova oglušiti o ovaj suludi poziv i ostati sa svojim porodicama, sa svojom decom, u svojoj kući i na svom imanju. To je život i on vredi više od svih kamenja kojima su sagrađeni manastiri.

Vas, srpski narod na Kosovu, koji je već davno odrastao, nadojio se majčina mleka i koji mora dalje sam. Biće mu mnogo bolje.

Ulaskom u EU, jednih i drugih, nestaće granica i prolazićemo iz zemlje u zemlju i ne znajući da li smo u Srbiji ili na Kosovu.

Kako da ljubimo bližnjeg svog, kad sami sebe mrzimo?

Za umiranje uvek ima vremena, a za život tako malo.

Autor je dramski umetnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.