Ne razilaziti se do predsednikove ostavke: Lični stav Milojka Pantića

Tragedija u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, ne može se nazvati nezapamćenim zločinom, jer bi to bio dokaz da smo narod koji slabo pamti. Svakog dana svi tabloidni mediji u Srbiji, i elektronski i štampani, prepuni su naslova i izveštaja o monstruoznim „nezapamćenim“ zločinima ubica, vatrenim i hladnim oružjem.

Pa zar nije i sam tzv. predsednik u svojstvu urednika većine medija, pokazivao neke još monstruoznije slike zločina i to članova svog nekadašnjeg privatnog obezbeđenja. Najveći „nezapamćeni“ zločini jesu oni iz devedesetih godina prošlog veka.

Tada je prvo u srcu nekadašnje Jugoslavije Sarajevu, ubijeno preko deset hiljada civila, od toga više od 1.600 dece.

U propagandi tog zločina učestvovao je i naš tzv. predsednik ličnim prisustvom na brdima opsednutog Sarajeva.

Ali još više izjavom u Parlamentu da će za jednog Srbina biti ubijeno sto Muslimana. Kulminacija „nezapamćenih“ zločina dogodila se u Srebrenici streljanjem preko osam hiljada ljudi.

Takozvani predsednik i njegove horde zla, danas veličaju tvorca tog genocida, ispisujući njegovo ime i crtajući njegov lik po zidovima zgrada u mnogim srpskim gradovima.

Među „nezapamćene“ zločine spadaju i hladnjača u Dunavu i grobnice oko Beograda sa ubijenim albanskim civilima, ženama i decom sa Kosova. Današnji odnos vlasti prema nasilju i zločinima doveo je do ovog nezamislivog a ne nezapamćenog zločina u beogradskoj osnovnoj školi.

Jasno je dakle da danas „beremo“ gorke plodove sa drveta

zla zasađenog devedesetih godina prošlog veka. To drvo posle više od trideset godina daje obilan plod.

Drvo (čitaj vlast) samo što se ne slomi od plodova i biće ih još ako ga ne podsećamo i gnezdo zla u njemu, ne uništimo. To drvo će pasti ako se ponovo u Beogradu okupi masa od 90.000 građana po mojoj proceni jer sam ceo život proveo na stadionima, ili od „dve hiljade“ ljudi koliko su ih „registrovali“ Pinkovi dronovi, odnosno devet hiljada koliko ih je izbrojao tzv. predsednik.

Uslov da drvo zla padne bez nasilja je – da se građani ne razilaze do ispunjenja jednog jedinog zahteva a to je neopoziva ostavka režima tzv. predsednika. Jer setimo se, nije tako davno bilo, cela Srbija je šetala skoro godinu dana, a tzv. predsednik je izjavio: „Neka šeta i pet miliona, ni jedan zahtev neću prihvatiti“.

Uostalom, ni Miloševića nisu srušile šetnje. Protesti protiv nasilja održani i 8. i 12. maja ne samo u Beogradu nego i u drugim gradovima, pokazali su da postoji ta kritična masa koja će polomiti otrovno drvo zla. Samo ga mirno opkoliti i ako treba, na smenu čekati ostavku.

Kad se to dogodi, neko kao nastavnica Marina Vidojević osmog maja, treba da se obrati tom Parlamentu pod otvorenim nebom i traži da skup prihvati predlog privremene ili vlade nacionalnog spasa koja će imati zadatak da pripremi slobodne i demokratske izbore, bez učešća višedecenijskih uništivača društva i države SNS, SPS i SRS.

Moj predlog je da taj glasnogovornik otvorenog Parlamenta Srbije bude prvi čovek neparlamentarnog pokreta Srbija centar (Srce) Zdravko Ponoš.

Došli smo do one granice o kojoj je uoči pada režima Slobodana Miloševića, govorio Zoran Đinđić rekavši: „Ovo više nije pitanje vlasti i opozicije, ovo više nije pitanje ideologija niti partija, ovo je pitanje épreživljavanja’ jednog naroda“.

Taj narod je, nezamislivom tragedijom u beogradskoj Osnovnoj školi, oboleo od „raka duše“ što bi metaforično rekla Marina Morozov, pesnikinja iz Beograda koja danas živi u Sidneju.

Tako obolelom narodu, tzv. kancer predsednik, preti novim metastaznim napadom u vidu u kontra mitinga 26. maja. Protesti protiv nasilja 8. i 12. maja, pokazali su međutim, kako se leče duševne rane, kako se vraća vera u ljude, kako se bori protiv straha i kraha, protiv besmisla i očaja. Još samo jedna „terapija“ kao ove dve, ali bez šetnje i „kancer“ je gotov.

Autor je urednik Sportsko-političke galaksije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.