Ne talasaj, dobro je ovako

Zahvaljujući neverovatnoj sposobnosti ubeđivanja, sve lepo zvuči, ali uz ono neprijatno – ali. I tako to traje godinama unazad.

Nevolja je, što bar dvostuko vremena treba da dovedemo ekonomiju u stanje kakvim ga prikazuju.

A nema nikakvih naznaka da se tome teži. Naprotiv. Ostaje se na sadašnjem modelu razvoja i politike, na sadašnjem načinu odlučivanja, naravno, svesni stvarnosti, ali bez volje i snage, pa i interesa, da se nešto menja.

A i što bi, kad većina, tačnije daleko više od proste većine, iz raznih razloga, veruje ili zagovara da za promenama nema potrebe.
Pođimo redom.

Kažu da je prošlogodišnji bruto domaći proizvod (BDP) iskazan u evrima, vredan 69,1 milijardu evra, više nego dvostruko veći od onog iz 2012. godine.

Zanemaruje se da postoje dve veličine BDP-a, nominalna (vrednost BDP-a u tekućim cenama) i realna (vrednost BDP-a u stalnim cenama, recimo onim iz 2012. godine).

Prva veličina zavisi i od rasta cena u posmatranom periodu i kursa dinara po kome se dinarska vrednost preračunava u evre, dok druga zavisi od realnih promena u ekonomiji, i dobija se utvrđivanjem vrednosti ostvarenog u stalnim cenama.

Tako posmatrano prošlogodišnji BDP je veći od onog iz 2012. godine za 31,86 odsto što predstavlja godišnji rast od 2,7 odsto.

Dakle, niži od prosečnog evropskog rasta u tom periodu, što znači još veće zaostajanje u stepenu razvijenosti. Međutim, nije problem samo u relativno niskom rastu, već što je njemu prethodila ekstremno niska osnovica.

Naime, BDP iz 2012. godine je predstavljao jedva 85 odsto BDP-a iz 1989 godine.

Dakle, rasta ima, ali ne za hvalu. Naprotiv.

Kažu broj zaposlenih je veći za 500 hiljada nego 2012. godine, a nezaposlenost je pala na 9 odsto.

Rast zaposlenih je posledica ekstenzivnog rasta proizvodnih i uslužnih kapaciteta, a mali rast BDP-a dokaz neefikasnosti investicija, koje su sa nekih 18 odsto BDP-a porasle do blizu optimalnog nivoa investicija za ovaj nivo razvijenosti ekonomije. Dakle, niti je rast zaposlenih, niti rast investicija rezultirao odgovarajućim realnim rastom BDP-a, pa i odgovarajućim rastom standarda.

Sasvim očekivano. Strane direktne investicije su uglavnom bile u funkciji većeg broja zaposlenih, prvenstveno jeftine radne snage, a ne u funkciji podizanja efikasnosti domaćih privatnih investicija, s kojima smo, inače, u hroničnom deficitu.

Ambicioznim infrastrukturnim investicijama se nema šta zameriti, osim što su skupe, što su prvenstveno, zasnivane na stranim kreditima i što se izvode uz obilato učešće stranih izvođača, po principu, čije pare njegovi i izvođači, i najzad, što idu ispred opšeg nivoa razvijenosti ekonomije. Samo toliko.

Dodajmo da su i u potpunoj nesrazmeri sa novim kilometrima kanalizacionih cevi i novih postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u tom periodu. Isticanje male nezaposlenosti u uslovima većeg godišnjeg odlaska u penziju od broja stasalih za posao i uz ovoliku emigraciju, jeste baš neukusno.

Tri, takođe, često isticana uspeha, visok i stabilan kurs dinara, pokriće deficita tekućeg računa platnog bilansa bez dodatnog zaduživanja po tom osnovu i visoke devizne rezerve nisu posledica visokog kvaliteta ekonomije i zadovoljavajuće pokrivenosti ukupnog uvoza ukupnim izvozom.

Naprotiv, obezbezbeđuju ga stare i nove slabosti ekonomije, tj. zabrinjavajuća zavisnost ekonomije i države od stranog kapitala i veliki prilivi doznaka iz inostranstva kao posledica velike emigracije.

Doznakama, prvo, više nego prepolovimo deficit po osnovu većeg uvoza od izvoza, pa ostatak deficita tekućeg računa platnog bilansa pokrivamo prilivima deviza po osnovu stranih investicija i još pretekne za povećanje deviznih rezervi.

A sa sva tri navedena devizna priliva, povrh priliva od izvoza, obezbeđujemo višu deviznu ponudu od tražnje na deviznom tržištu i tako dižemo i čuvamo kurs dinara, a Narodna banka otkupom viška devizne ponude puni devizne rezerve.

Naravno, nije ovaj model razvoja i politike izbor ove vlasti, već je po sredi nepostojanje sistema i poslovnog ambijenta pogodnog za rast ekonomije na osnovu potpunog korišćenja sopstvenih resursa i nesposobnosti vlasti da takav sistem i ambijent stvori.

Gore od toga, jeste da postojeći model nije održiv, a za drugačiji nemamo ni snage ni znanja, a ni interesa. Suviše nam je postojeće prešlo u naviku.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.