Ne uvažavaju se individualne razlike među učenicima: O inkluziji u obrazovanju i položaj učenika sa smanjenim pristupom u obrazovnom sistemu

Sa uvođenjem inkluzije povećan je obuhvat dece koja se uključuju u obrazovni proces (osnovne i srednje škole), ali iako su uvedene različite i brojne mere podrške ovoj deci, još uvek nisu stvoreni adekvatni uslovi (prevazilaženje fizičkih i društvenih prepreka, bolja organizacija, edukacija stručnog kadra, novi obrazovni profili, interresorna saradnja), niti su obezbeđeni adekvatni vidovi podrške (lični pratioci, pedagoški asistenti, organizovan prevoz, asistivne tehnologije i dr.)

Navedeni razlozi bili su motiv da krajem prošle godine organizujemo akreditovanu Konferenciju „Položaj učenika sa smanjenim pristupom u obrazovnom sistemu Republike Srbije“ kako bismo dali doprinos vidljivosti i unapređenju položaja učenika ciljne grupe i predstavili metodiku nastave za koju verujemo da bi bila od koristi i u specijalnom, ali i u redovnom sistemu.

Izuzetno važan razlog održavanja Konferencije „Položaj učenika sa smanjenim pristupom u obrazovnom sistemu RS“ bila je potreba da se predstave specifičnosti rada u ustanovama i da se u otvorenoj diskusiji čuju predlozi za unapređenje položaja učenika sa smanjenim pristupom, ali i položaja škola u celini.

Preko 70 nastavnika, stručnih saradnika, predstavnika udruženja i ostalih prisustvovalo je skupu. Izlaganja su bila argumentovana, a tokom diskusije su se otvorila izuzetno značajna pitanja na koje prisutni nisu mogli da daju odgovore.

Uzimajući u obzir izlaganja i diskusiju tokom konferencije možemo da zaključimo da postoji više problema koji se tiču obrazovanja učenika sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, kao i učenika sa rizikom od osipanja.

Tokom konferencije smo uzeli izraz “učenici sa smanjenim pristupom”, koji nije potpuno zadovoljavajući, ali ukazuje na mnogostruke uzroke koji dovode do isključivanja iz obrazovno-vaspitnog procesa u obrazovnim ustanovama, a koji se tiču ne samo različitih prepreka koji se tiču razvoja, već i brojnih socijalno-ekonomskih, bihevijoralnih i drugih uzroka.

Pored osipanja, postoji i pitanje kvaliteta ishoda koje učenici postižu. (Posebno smo imali u vidu poslednje PISA testiranje koje pokazuje da je više od 50 odsto petnaestogodišnjaka nepismeno u 2022. godini.)

Zakonska rešenja koja su omogućila inkluziju ne uvažavaju velike individualne razlike učenika ove ciljne grupe. Dok za jedne postoje jasni argumenti za uključivanje u redovan sistem, za druge je to upitno jer se deca uključuju u redovan sistem bez adekvatne podrške i bez uvažavanja njihove individualne sposobnosti i vrste i intenziteta neophodne podrške.

Ovakav pristup u potpunosti zanemaruje pravo dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom na kvalitetno i primereno obrazovanje, u skladu sa temeljnim odredbama Zakon o osnovama sistema obrazovanja i prihvaćenim vrednostima i normama iz Standardnih pravila UN za izjednačavanje mogućnosti za osobe sa invaliditetom (Rezolucija UN 37/53).

Insistira se na pravu svakog deteta na kvalitetno obrazovanje, bez diskriminacije, ali se postavlja pitanje da li svoj deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom ta prava koriste, odnosno da li društvo deklarativno sprovodi inkluziju u obrazovnom sistemu, a zapravo ove učenike ostavlja bez niza neophodnih mera koje se tiču bazičnih ljudskih prava: zdravstvene bezbednosti, boravka na svežem vazduhu, dovoljne fizičke aktivnosti, pa do vežbi za razvoj veština na osposobljavanju za samostalniji život.

Individualni obrazovni plan, kao univerzalna mera podrške nije dovoljan i ne može odgovoriti na ove potrebe. Učenici sa teškim i višestrukim smetnjama nemaju mogućnost izbora. Utoliko je društvo odgovornije za njihovu dobrobit.

Nacionalni okvir kvalifikacija, između ostalog, predviđa: obezbeđivanje kvalifikacija koje prepoznaje realan sektor rada; dodeljivanje pouzdanih i pravednih sertifikata pojedincima kada dostignu određeni nivo stručne kompetentnosti; obezbeđivanje kvaliteta u procesu sticanja diploma ili sertifikata; planiranje i sprovođenje programa obrazovanja ili obučavanja koje dovodi učenike ili polaznike do propisanih ishoda.

Tokom konferencije prisutni su dali ocenu stanja gde se kao najvažnije ističe sledeće:

Ne postoji precizna evidencija o broju dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, kao i vrsti i stepenu ometenosti. Pravni okvir zahteva dodatno unapređenje.

S obzirom na osobenosti učenika, vrstu i stepen smetnji, da li je celishodno upisivati ih na obrazovne profile u kojima za njih postoji realna opasnost od povrede? Tokom konferencije, jedan od stručnih saradnika je naveo primer učenika koji ne može samostalno da stoji, a koji je upisan na profil tehničara za ugradnju rashladnih uređaja. Za određene poremećaje i stanja nije dovoljna obuka nastavnika i stručnih saradnika, već je potrebna ekspertiza drugih struka. Pri tome projektno finansiranje usluga dodatne podrške ne obezbeđuje održivost i stalnost usluga dodatne podrške. (Prevoz, lični pratilac, pedagoški asistent, fizioterapeut, logoped i drugo.)

Nisu u dovoljno meri razvijene usluge dodatne podrške unutar ustanova obrazovanja i vaspitanja. Uspostavljanje i razvijanje usluga prepušteno je kapacitetima samih ustanova, koje su opterećene nedovoljnim ljudskim i materijalnim resursima. Broj stručnih saradnika u ustanovama obrazovanja i vaspitanja nije ni približno dovoljan. Broj učenika u odeljenjima preveliki je za sprovođenje obrazovnog procesa zasnovanog na individualizovanom pristupu i uvažavanju potreba deteta i učenika.

Proces reforme je nedovoljno transparentan, nedovoljno se uvažava iskustvo iz dosadašnje prakse i škole ne dobijaju povratne informacije i odgovore na mnoga pitanja od Ministarstva i Radne grupe za unapređivanje rada škola za decu sa smetnjama u razvoju. Kreatori obrazovnih politika često nisu imali prilike da se suoče sa realnom situacijom u školi.

Nije uspostavljena adekvatna interresorna saradnja prosvete, zdravstva i socijalne zaštite. Posebno je osetljivo pitanje stvaranja adekvatnih uslova za profesionalno osposobljavanje i zapošljavanje dece sa intelektualnim smetnjama u razvoju i invaliditetom (sa težim i višestrukim smetnjama).

Zajedno za bolje društvo

Kao dugogodišnji profesionalci koji se bave ovom temom, godinama zagovaramo integrativnu nastavu kao model kojim je moguće prevazići mnoge prepreke koje se tiču obrazovanja ciljne grupe. Verujemo da u mnogim školama, ali i van škola, postoji dovoljno kapaciteta za kvalitetan rad uz drugačiju organizaciju. Svima onima koji su zainteresovani za ovakav pristup nudimo podršku. Zahvaljujući Erazmus + fondaciji koja je finansirala program integrativne nastave “Zajedno za bolje društvo” tokom boravka u Grčkoj od 21 dana, mogli smo da pokažemo evidentan podignut nivo postignuća kod učesnika programa. Program je zamišljen kao studija slučaja u neformalnom obrazovanju, a koji je moguće lako primeniti i u formalnom obrazovanju. Zahvalni smo na njihovoj podršci koja nas je pratila tokom celog procesa preko Nacionalne agencije Tempus.

Projekat (Ne)vidljivi se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.

Dragana Božinović, predsednica UO Licej, Bogoljub Radovanović, predsednik Udruženje za pomoć MNRO Rakovica

Autori su stručni saradnici u Srednjoj zanatskoj školi u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.