Ne valja ni sada, a tek 2027.

Nažalost, kako su učestvovali u debati, ako se ono što smo videli može tako nazvati, otklonili su i ono malo sumnje eventualnog pojedinca iz SNS da predloženi kandidat za predsednika ne zaslužuje tu funkciju.

Odmah potom, gledao sam Srbiju u najvažnijoj sporednoj stvari, kako kažemo za fudbal.

Gore nego na sednici skupštine. Za razliku od skupštine, gde su se svi nadmetali u galami da se ne bi nešto čulo što vredi čuti, ovde su se svi potrudili da ne vidimo ništa od fudbala.

Nije ni ruski tim pokazao baš lep fudbal, ali bar nisu zaboravili da se utakmica pamti po rezultatu. Naši ne samo da nisu trčali, nego nisu imali ni ideju u kojoj bi trčanje imalo smisla, baš kao na utakmicama prošlog svetskog prvenstva.

Na terenu ništa. A za stolom, pre utakmica, nema nam ravnih.

Setih se, posle ova dva gledanja, tvrdnje u koju, verujem, više niko ne sumnja – kakvo je stanje u društvu takvo je i u fudbalu.

Zvezdin i Partizanov stadion godinama zvrje prazni a u Surčinu niče novi stadion koji će, nikad nećemo saznati, ko zna koliko koštati. Odluke se donose ne obazirući se na stvarnost.

Ni stadion u Surčinu ni ceo Ekspo 2027, nisu zbog boljeg fudbala, ni zbog bolje ekonomije. Do toga se dolazi drugačijim putem, a mi, nažalost, nismo na tom putu.

Ko zna po koji put smo čuli da je Ekspo 2027. godina razvojna šansa kakvu bi mnogi poželeti.

Reče predsednik skoro, da će biti nezadovoljan ako broj inostranih gosti povodom te manifestacije 2027. godine ne premaši osam miliona.

Nema sumnje, biće vajde od turizma, pa i od gradnje koja je direktno ili indirektno u vezi te izložbe, bar dok gradnja traje.

Bilo bi mnogo više, da tu gradnju finansiramo svojim parama i izvodimo sa svojim izvođačima.

Ali daleko smo od toga, nažalost, iz godine u godinu sve dalje. Zato će koristi od zamišljenog ostati duboko u senci rasta javnog duga i onog što taj dug sa sobom vuče.

Skoro da je izvesno da ćemo u periodu od 2024. do 2027. godine povećati javni dug koliko za prethodnih jedanaest godina, kada smo se zadužili za skoro 19 milijardi evra.

Nažalost, još smo dalje od toga da nam bar privreda bude bolja od javnih finansija te 2027. godine i da nam, kako skoro čusmo sa najvišeg nivoa, bruto domaći proizvod (BDP) za deset godina, dakle 2033. godine dostigne iznos od 140 milijardi evra, što je više od dostignutog u 2023. godini (69,1 milijarda evra) za 102,6 odsto. Da toliki BDP te godine bude stvarnost, treba nam godišnji realan rast od najmanje pet odsto godišnje, uz inflaciju od oko tri odsto godišnje.

Naravno, ne znači da, i pored stanja u kom smo, nije moguće ostvariti rast od pet odsto godišnje u narednom desetogodišnjem periodu.

Moguće je, pod uslovom da sve iz osnova menjamo u našoj ekonomiji i ne samo njoj, počev od mera uspeha.

Mora se utvrditi dugoročna razvojna politika sa jasnim razvojnim prioritetima i tome prilagoditi ekonomski i ukupan sistem, ekonomsku politiku, način vladavine i funkcionisanje države.

Rezultat te razvojne politike i stimulativnog poslovnog ambijenta mora biti povećanje samodovoljnosti u hrani i energetici, veće učešće skupljeg živog rada i tehnoloških promena u stvaranju BDP-a, veće učešće domaćih privatnih investicija u ukupnim investicijama i veće učešće domaće valute u investicijama i dugovima privrede i države.

Više novih krupnih poslovnih sistema sa većinskim domaćim kapitalom, nosilaca tehnoškog progresa i veće zaposlenosti malih i srednjih preduzeća.

Manji odlazak kvalitetne radne snage u inostranstvo i veći povratak odbeglih u inostranstvo, a znanje stečeno radom i obrazovanjem vrednije od kupljenih diploma i partijske pripadnosti.

U ekonomiji na tim vrednosnim osnovama, nije bitno koliko iznosi BDP u evrima, a i plate i penzije će više vredeti, bez obzira koliko iznose u evrima.

Čini li se nekome da smo spremni za takve promene?

Autor je ekonomista iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.