(Ne) verujte našim očima

Zahtevi za poboljšanjem pojedinih emisija, primer sa emisijom „Da, možda, ne“, kao i za „popravkom“ serije o Nemanjićima i slični predlozi, predstavljaju samo, metaforički rečeno, pokušaj krečenja kuće koju bi inače trebalo iz temelja renovirati. Takođe i zahtevi za smenom odgovornih rukovodilaca, bez obzira koliko su i opravdani, ne bi bili i dovoljni, jer samim tim i takvim intervencijama suštinski se gotovo ništa ne bi postiglo.

Pravi odgovor je, dakle, u pokretanju temeljnih reformi tih ustanova koje nazivamo javnim medijskim servisima, a one bi, naravno, trebale da uključuju, nakon što se to utvrdi, i pomenute smene nesposobnih i (ne)odgovornih rukovodilaca.

Na početku treba jasno reći da je RTS, ranije RTB, gotovo uvek bio uz vlast, tačnije uz vladajući režim i podržavao i promovisao njegovu politiku – manje ili više svojevoljno ili uz pritisak. Upravo je to suprotno od onoga što bi ova kuća, kako je to utvrđeno Zakonom o javnim medijskim servisima, a što je predviđeno i samim njenim Statutom, trebalo da radi – da je jednako udaljena i od vlasti i od opozicije, kao i od bilo kojeg centra moći.

Ono što danas najviše opterećuje RTS-a i bez čega se on teško može zamisliti kao javni servis, jeste nerešeno pitanje stabilnog i nezavisnog finansiranja (50 odsto iz budžeta, a 50 odsto taksa), zatim tu je ozbiljan problem nepotizma i kronizma u kadrovanju, što je i osnovni izvor poltronstva, mediokritetstva, neprofesionalizma, neslobode i nestručnosti, a što sve skupa sprečava razvoj javnog servisa. Sa ovim su povezani i problem nikad sprovedene lustracije, potom i mnoge nerešene finansijske i druge poslovne afere, nedovoljna transparentnost u pogledu poslovanja, kao i višak rukovodilaca i često njihova nedovoljna stručnost, zatim i neadekvatna unutrašnja organizacija i sistematizacija.

Umesto da se rehabilituje i jača informativni program, suprotno tome, naglasak se daje zabavnim sadržajima. Čak vidimo da su i neke emisije koje pripadaju Informativnom programu vremenom izgubile svoj raniji profil i poprimile više zabavni karakter… Takva tendencija opasno ugrožava primarni zadatak javnog servisa, a to je da informiše, zatim da obrazuje, pa tek onda i da zabavi.

Informativne emisije, pre svih Dnevnik, ne bi trebalo tek samo da izveštavaju, prenose informacije, a posebno ne bi smele da to rade selektivno. Građani očekuju da javni servis ide dalje od toga – da istražuje događaje, ukazuje na njihove uzroke, da razotkriva malverzacije svih vrsta, posebno kriminalne radnje i sl., da obelodanjuju sve ono što bi moglo da nanese štetu javnom interesu i samim građanima.

Dodatnu kočnicu RTS-a u ispunjavanju uloge javnog servisa čini i strah kao dominantno raspoloženje među zaposlenima, na svim nivoima. Kod onih na nižim pozicijama to je najčešće strah od gubitka posla ili smanjenja plate, a kod onih na višim položajima to je strah od gubitka privilegovane pozicije. Te strahove prema „nižim slojevima“ često podgrejavaju i sami rukovodioci obično kroz najave spiskova tehnoloških viškova, otpuštanja, a sve očito sa ciljem da se učvrsti poslušnost, tj. da se održi „politika netalasanja“.

Nezadovoljstvo zaposlenih izaziva i praksa dovođenja tzv. „zvezda“ spolja kada i u samoj kući ima kvalitetnih i obrazovanih kadrova ali, nažalost, često potisnutih.

Nedopustivo je da se novinari i urednici, pogotovo javnog servisa, a toga smo bili svedoci i u poslednjem predizbornom periodu, otvoreno i javno zalažu za bilo koju političku opciju ili da učestvuju u političkoj kampanji neke stranke ili političkog kandidata. To je protivno ne samo Etičkom kodeksu novinara Srbije, već i sam RTS tu odredbu ima u svojim temeljnim dokumentima, a koju bi naravno trebalo da poštuje.

Radikalna transformacija treba da se odnosi i na tzv. prateće ili zajedničke službe koje su takođe „slaba karika“ kuće. Posebno treba preispitati i valorizovati rad Pravne službe RTS-a, za koju mnogi navode da je često neefikasna. Ne treba zaboraviti da ljude često više muče nepravda i nezakonitost nego same male plate, zato je iznad svega važno maksimalno voditi računa o pravdi i pravičnosti a, iznad svega, o zakonitom poslovanju.

Jubilej 60 godina Televizije Srbije, nekadašnje Televizije Beograd, koji se obeležava u ovoj godini, mogao bi da bude pravi trenutak za generalno pospremanje, tj. da se podvuče crta i odlučno krene u temeljnu transformaciju RTS-a, u izgradnju istinskog i nezavisnog javnog servisa.

Autor je urednik u Programu za dijasporu RTS-a