Ne želim da verujem u spomenik

Ne želim da govorim o spomeniku. Ma kakav on god da jeste – jasno je da je u pitanju megalomanski produkt koji sasvim lepo skreće pažnju na sebe sa ključnih državnih tema.

Ne želim da govorim o spomeniku – želim da govorim o društvu gde učenik 7. ili 8. razreda siluje svoju drugaricu. Ne želim da govorim o spomeniku već o tome da u školama nema kreda, toalet papira, sapuna, dok, istovremeno, kao pečurke posle kiše, niču razne privatne škole i fakulteti u kojima se, onima kojima to finansije dozvoljavaju, vrlo brzo uruče željene diplome.

Ne želim da govorim o spomeniku – želim da govorim o sve posećenijim narodnim kuhinjama i o ljudima koje često viđam kako po mrazu čekaju da dobiju flašu ulja i kilogram brašna.

Ne želim da govorim o spomeniku već o tome što većina TV kanala sa nacionalnom frekvencijom promoviše prostituciju, kriminal, šund i poroke šireg spektra dok nam, istovremeno, RTS pušta „filmove Lepe Brene“…

Spomenik neće promeniti način života prosečnog građanina. Spomenik ne rešava ništa. On bi trebalo da bude „šlag na torti“, ali mi nikakvu tortu nemamo.

Dakle, ne želim da verujem u spomenik. Još manje da se oduševljavam njime. Pozivam ljude da ustanu i pogledaju kroz prozor – videćemo čoveka koji pretura po kontejneru, videćemo izgladnele pse lutalice, kese po drveću, rupe po ulicama, blato, đubre, automobile po trotoarima…

U zemlji u kojoj je svakodnevica velikog broja ljudi svedena na puko preživljavanje, spomenik je sprdnja sa gladnima i kao takav ništa drugo do nova simulacija jake i stabilne države.

Autor je filozof