Neargumentovane tvrdnje

Reč je o perverzijama koje se, prema ovom autoru, u Srbiji redovno pojavljuju kad god „dođe vreme da se podrobno i sa distance sagledaju ideološke težnje koje su u društvu dominirale u proteklom periodu, i da se razmotre uloge i učinci glavnih aktera u njemu“. I, eto, tu je distanca, pa je g. Paković „sagledao ideološke težnje, razmotrio uloge i učinke glavnih aktera“ u „vremenu“ koje je takođe „došlo“, odnosno koje je tek minulo, i servirao nam osnovnu ideju oko koje su posložene sporedne misli: „Naime, najperverznija i najdelotvornija abolicija Vučićeve i Dačićeve zlokobne delatnosti tokom devedesetih godina, dolazi iz usta Nataše Kandić…“

Čak i da nismo pomno iščitavali osvrt gospođe Kandić na izložbu „Bogujevci – vizuelna istorija, omaž svim porodicama i žrtvama rata“, koji je (osvrt) ponuđen javnosti početkom treće dekade prošlogodišnjeg decembra pod naslovom „Albanska deca nam pružaju ruku“, a znajući makar i površno koliki i kakav je bio antiratni angažman Kandićeve i ostalih aktivista Fonda za humanitarno pravo (u daljem tekstu: Fond), na čijem je čelu bila, naročito imajući na umu njeno istrajno, dosledno i hrabro suprotstavljanje zločinačkom divljanju srpskih policijskih, vojnih i paravojnih formacija krajem prošlog stoleća na Kosovu – teško da bismo se saglasili sa navedenom Pakovićevom tvrdnjom. Iščitavši osvrt, i to ne jednom, potpisnik ovih redaka nije našao da je g. Paković pod taj, gotovo bismo rekli surovi iskaz podastrao ma i jednu ubedljivu činjenicu! G. Paković nije dokazao nikakvu, a kamoli moralnu perverziju gospođe Kandić glede oslobađanja od odgovornosti Vučića i Dačića za svu onu opasnu poganštinu u čijoj su produkciji i oni lično učestvovali tokom Miloševićeve ratne decenije.

Gospodin Paković je citirao manji deo osvrta bivše direktorke Fonda, ali je svoju kolumnu utemeljio (to je očigledno) samo na sledećim fragmentima: „(…) Da li je građansko društvo Srbije bilo bolje od vlasti u vreme NATO bombardovanja? (…) Mi, nevladine organizacije, novinari, i intelektualci, znali smo šta se događa, ali smo bili ravnodušni, sebični, solidarisali smo se sa Miloševićem, Dačićem i Vučićem… Tako je bilo. Preuzmimo i mi svoj deo odgovornosti.“ To su, dakle, rečenice koje su Danasovom kolumnisti bile sasvim dovoljan razlog za to da Natašu Kandić prikuje na javni stub, jer je preko njenih usana prešla „najperverznija i najdelotvornija abolicija Vučićeve i Dačićeve zlokobne delatnosti tokom devedesetih godina“. Dobro, izvesno je da je autorka teksta „Albanska deca nam pružaju ruku“ prilično trapavo formulisala neke misli; da joj je prenaglašena, čak i sporna tvrdnja prema kojoj se „građansko društvo Srbije“ solidarisalo sa Miloševićem. Ali, šta u suštini nije tačno u njenom viđenju ponašanja „građanske Srbije“ u to vreme? Nije li „intelektualna elita Beograda“ tražila od međunarodne zajednice „da NATO prestane da bombarduje Srbiju“? Tražila je, pismom. Da li je ta ista „elita“ bilo kako „zahtevala od Miloševića da srpska policija i vojska prestanu da ubijaju Albance“? Nije joj to palo ni na pamet. Je li makar većina te „građanske Srbije“ „znala ili je mogla znati“ kakva beščašća nad albanskim civilima čine srpski bezumnici pod oružjem?

Onaj ko je hteo, mogao je da sazna istinu uprkos jakoj kvazipatriotskoj propagandi i fašistoidnim pretnjama koje su emitovane s krajnjih tačaka desnog krila srbijanskog političkog spektra. Mogli su, ali nisu. Neki su se iz te većine poneli kukavički, neki su se pravili da su Englezi, a neki čelnici iz NVO sektora digli su sidro i odmaglili iz Srbije, da bi sa bezbedne i ugodne distance dirigovali svojim organizacijama. Dakako, ni približno nije bio podjednak antiratni angažman svih subjekata „građanskog društva Srbije“ u vremenu trajanja „NATO bombardovanja“. Recimo, protivratni i naročito protivzločinački performansi „Žena u crnom“ i njihove prve dame Saše Zajović dostojni su svakog poštovanja, ali ti performansi nisu imali skoro nikakvu podršku iz ostatka

„građanskog društva“.

Prema g. Pakoviću, „antiratni pokret u Srbiji“ i nije bio „tako slab“. Veliko je pitanje, međutim, da li je to uopšte i bio pokret, a tek onda u kojoj je meri bio ili nije bio slab; to bi pokazala tek neka naučna analiza. Ali, da je taj nazovi-pokret bio jači i organizovaniji nego što je bio, onda Slobodan Milošević ne bi uspeo da onako brzo i relativno lako homogenizuje „srpski narod“ i da njegove najubojitije formacije pod oružjem pošalje u „ljuti boj“ protiv „šiptarskih terorista“. Pri čemu ne treba zaboraviti da mu je to pošlo za rukom ni deceniju nakon što su Novobeograđani cvećem i pesmom ispratili posade tenkova i ratnih transportera ka vukovarskom razbojništvu, i tek neku godinu nakon što su umukli topovi kojima je „srpski heroj“ Ratko Mladić raspamećivao Sarajevo i ostatak Bosne!

Pošto je izložbu „Bogujevci“ posetio i predsednik Vlade Ivica Dačić, izgleda da je g. Paković pogođen i ovom rečenicom bivše direktorke Fonda: „… Bitno je da Dačić nije došao na izložbu kao privatno lice, nego u svojstvu premijera, u ime Vlade i države Srbije…“ I stvarno je to dobro. A bilo bi još bolje, i najbolje, da se Dačić tamo samo poklonio i da uopšte nije otvarao usta! Naravno da bismo bili i sretniji i spokojniji da se umesto Dačića na izložbi našao premijer demokratske provenijencije; nažalost, nije. Ali, ne možemo se prema tom Dačićevom činu odnositi ignorantski, kao što bi bilo u najmanju ruku nepristojno omalovažavati one valjane poteze, i to u prvom redu baš one koji su se odnosili na Kosovo, što ih je povukao dvojac Ivica Dačić – Aleksandar Vučić. „Građansko društvo Srbije“, da i nadalje upotrebljavamo sintagmu gospođe Kandić, uložilo je veliku energiju, a bogme i novac, u Borisa Tadića i Čedomira Jovanovića. Videli smo: uzalud! Upravo gomila njihovih mana, i kao ličnosti i kao političara, presudno je uticala na to da trijumvirat Nikolić – Dačić – Vučić osvoji vlast.

Međutim, da se ne zavaravamo: taj trijumvirat drži srpski nacionalizam duboko ukopan i maskiran na rezervnom položaju (pozajmica od dr Dubravke Stojanović).