Neće da može

Nakon što je počela primena novog Zakona o parničnom postupku, koji je i tema teksta, trudiću se da koristim terminologiju zakonodavca. A zakonodavac je u ovom slučaju verno sledio onu svetlu misao Rudolfa fon Jeringa – da treba pričati kao seljak, a misliti kao filozof. Samo što je značenje reči seljak shvatio na pogrešan način. A da bi se razumela stvarna namera zakonodavca, neophodno je posedovati i određeni stepen filozofske lucidnosti, makar onakve kakvu je Dostojevski pokazao u svom Idiotu. Ali da krenemo redom u analizi ovog „remek dela“.

Novi zakon je oživeo pojedine pravne institute dajući im ne samo veći značaj, već i propisujući njihovu odgovornost. Na primer zapisnik. Kao i po prethodnom zakonskom tekstu, njega „piše“ zapisničar, ali Zapisnik u formulacijama postaje subjekat, a ne objekat. Zapisnik će, dakle, ubuduće sam odlučivati šta će činiti sa samim sobom. U pojedinim slučajevima „neće da se sastavlja zapisnik“, tvrdi zakon. Ako neće, šta mu možemo. Verovatno smo to i hteli. Inače bi propisali da se neće sastavljati zapisnik.

Bitno je i odakle pisci crpe svoje kreativne ideje za zapisnike. „Na osnovu diktata sudije, a može i na osnovu stenografskih beležaka“, kaže Zakon. Neće da može, dame i gospođe. Nije pravilno.

Ima još. Član 119 Zakona koji reguliše snimanja sednica propisuje šta snimak mora da sadrži. Ne mora da sadrži ništa. Jer snimak ne odlučuje ni o čemu. On jednostavno predstavlja tonski zapis sa suđenja. Valjda se mora snimiti ceo tok suđenja ili sudija mora pravilno voditi suđenje, jasno navodeći neophodne elemente sadržine tonskog ili video zapisa. Nemojmo pozivati na odgovornost i snimak. Nije on kriv.

Svedok će se saslušati preko prevodioca? Kako. Uzdužno ili poprečno? A ako je svedok gluv ili nem, pozvaće se tumač. Znači, samo ga pozovemo i to je to. Samo će se ugovori smatrati pravnim poslovima kad je ništavost u pitanju. Šta je sa ostalim pravnim poslovima, na primer testamentom? Sudija ne može da postupa „ako mu je stranka“ srodnik. Ne i ako je sa strankom u srodstvu, to zvuči ružno. Posebnim propisima se određuje „ko“ osim fizičkih i pravnih lica može biti stranka u postupku. „Ko“ je, pretpostavljam, upitna zamenica za fizička lica, ili ja baš i ne razumem srpski jezik.

Lista jezičkih inovacija je beskonačna, ali to, nadam se, neće biti problem za sudije. One uvek znaju šta je prava namera onog ko je izradio tekst zakona, a to su u ovom slučaju radna grupa Ministarstva pravde i Narodna skupština. Sigurno će zakon tumačiti baš onako kako su tvorci hteli. Da li iko sumnja u to?

O pravnom kvalitetu Zakona neću ovom prilikom. Njegova izrada je plod ideje koju smatram dobrom, čak i neophodnom. Ipak, teško je poverovati da se ovakvim tekstom bilo šta može poboljšati u srpskom pravosuđu, a posebno iz razloga što makar procesni zakoni ne smeju ostavljati previše prostora za tumačenje. Jer to je uslov pravičnog suđenja. Inače, jezička besprekornost takvog instituta kao što je zakon, zaista je neophodan uslov za ozbiljnost države i vladavinu prava. Valja znati i onu Bogišićevu: „Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi“.

A možda i nema razloga za brigu. Već za par meseci ići će nove izmene i dopune. To je bar uhodano. Uostalom, jedan od članova radne grupe za izradu zakona, profesor Antić, i sam je izjavio da se na brzinu ne rade velika dela koja će živeti i izdržati kritiku potomstva. A da je ovaj zakon baš tako urađen…

Autor je advokat iz Beograda, specijalista evropskog prava