Neće kopati Rio Tinto, kopaće država Srbija: Tekst bivšeg dugogodišnjeg direktora rudnika „Trepča“

Svako sprečavanje kopanja – rudarenja neobnovljivih mineralnih sirovina pa i litijuma je sumanuto. Ono znači i zabranu poljoprivrednih, industrijskih i mnogih drugih aktivnosti, a zarad očuvanja prirode – čovekove okoline.

Takva odluka za rezultat bi imala gašenje sela i gradova i vraćanje homo sapiensa odakle je i krenuo, u ranu prvobitnu zajednicu. Jer svaki proplanak, svaka livada, njiva, put ili kuća, produkt su „nasilja čoveka nad prirodom“, šta zagovara opozicija i NVO.

Van pameti je i postupanje vlasti. Svi mineralni resursi i prirodno bogatstvo predaju se u ruke strancima. Koliko je to nepovoljno po jednu suverenu i nezavisnu državu, može se videti iz uporednih parametara bruto nacionalnog dohotka (BND), koji obuhvata sve prihode koje domaća lica (srpska preduzeća i građani) ostvare kako u Srbiji tako i u inostranstvu, bez doznaka dijaspore pošto ne žive u Srbiji i bruto domaćeg proizvoda (BDP) u koji su uključeni i prihodi koje u Srbiji ostvaruju stranci. Zbog toga se od početka sprovođenja tranzicije koja još traje, javno ne saopštavaju ostvarene vrednosti BND-a već isključivo BDP-a, što ne daje uvid u ostvareni nivo standarda građana.

Dakle, samo ostaje pitanje: A ko će kopati?

Logično je da ako smo nezavisna i suverena država i slobodarski narod: da neće kopati ni Rio Tinto ni Kurta, ni Murta; kopaće država Srbija.

Oslanjajući se na skoro milenijumsko iskustvo Trepče u „kopanju“ i finalnoj preradi mineralnih surovina, ovaj autorski tekst pruža odgovor svima koji su: za, protiv ili uzdržani.

Pođimo redom.

„Otimanje ‘Trepče’ počelo je desantom. U zoru 14. avgusta 2000. tri hiljade vojnika KFORA, uz podršku pedesetak helikoptera, oklopnih borbenih vozila i amfibija pod komandom američkog generala Vilijama Neša, veterana iz vijetnamskog rata, jurišalo je na ‘Trepču'“, pišu Večernje novosti od 18. 01. 2015.

Zauzimanje „Trepče“ u cilju gašenja proizvodnje i pored upotrebe prekomerne vojne sile, nije bilo moguće bez kolaboracije i lokalnih Srba, nakon čega je usledilo masovno iseljavanje.

Potresno svedočenje iz tih dana sudbonosnih ne samo za „Trepču“, njene radnike i njihove porodice, već i za Metohiju i Kosovo pa i čitavu Srbiju, dao je Ilija Vojvodić, pomoćnik generalnog direktora za razvoj i održavanje, na Skupštini akcionara od 4. januara 2001. u Beogradu. Njegove reči zabeležene su stenografskim beleškama: „Hoću da vam kažem, ja sam najmanje tamo u ‘Trepči’, dvije godine, sa politikom nemam veze. Kada sam došao tamo skinuo sam Slobodanovu (predsednikovu) sliku i niko mi nije zamerio. Za svo vreme rata smo mi radili. Moram da vam kažem da smo mi morali struju da dovedemo u Zvečan (iz Novog Pazara preko planine Rogozne, a po isključenju sa elektrana „Obilić“ – N.B), da smo morali vodu da dovedemo (nakon isključenja sa kanala iz jezera „Gazivode“ – N.B.), da nađemo alternativna rešenja i da smo onog dana kada Novaku (generalnom direktoru) nije dozvoljeno da dođe u ‘Trepču’ radili, a da smo mi sutradan isterani iz fabrike i da nismo hteli da odemo iz Zvečana, nego smo u hotelu (‘Trojka’) napravili kancelariju od jednog apartmana, da bi posle desetak dana došli Srbi, koje vodi Oliver Ivanović i isteruje nas iz hotela. To je negde 20. ili 21. avgusta. Od tada mi se potucamo od Novog Pazara, Bujanovca, do…“, citat iz knjige „Kazivanja o Trepči 1303-2018“ izdanje Sl. gl. 2019. Beograd.

SAD uvode treći obruč političkih i ekonomskih sankcija SRJ.

Drugog februara 1995. nakon razgovora sa predsednikom Srbije, preuzimam kormilo ovog privrednog „Titanika“.
Odmah je pristupljeno izradi Programa revitalizacije „Trepče“, za 1995. i 1996, čija je realizacija nakon usvajanja otpočela već krajem februara tako što su, u narednih pet meseci, pod „kapu“ „Trepče“ stavljeni svi poznati resursi – rudokopi sa područja SRJ, a pokušano je i sa istoimenim rudnikom olova u Srebrenici.

Rudarenje u rudnicima „Trepče“ vekovima se odvijalo pod zemljom, na dubini i od preko kilometar vertikalno. Od 14 rudnika, samo kod dva – rudnik „Suva ruda“ Raška i „Šuplja stijena“ Pljevlja, rudarenje se odvijalo površinski.

Doslednom primenom poslovne strategije pod geslom: „Od rude do nakita“, „Trepča“ je neposredno omogućila egzistenciju za preko 16.500 zaposlenih i njihovim porodicama, i oko 300.000 po osnovu saradnje sa ovim privrednim sistemom.
Iz duge istorije njenog postojanja i rada mogu se izdvojiti, u različitim stolećima, tri najuspešnija perioda, koji kvalifikuju „Trepču“ kao simbol razvoja i napretka, pre svega srpske države i njenog naroda.

Prvi period je nesumnjivo najupečatljiviji i omeđen je vladavinom Nemanjića. U srednjem veku, na poziv kralja Uroša Prvog Nemanjića, stigli su na ove prostore sa severa Starog kontinenta iskusni rudari, Sasi, koji su Srbe naučili rudarstvu. Tako je za vreme vladavine Nemanjića, zahvaljujući upravo razvoju rudarstva, kao i trgovine i poljoprivrede, srpska država napredovala brže i bolje od svih drugih u ostatku Evrope.

Drugi period u kojem je „Trepča“ doživela vrhunac u svom poslovanju i postala istinski simbol preporoda i blagostanja, je period druge polovine 20. veka u vreme vladavine radnika i seljaka (samoupravljanja).

Treći period je vremenski najkraći a životno najdramatičniji i obuhvata drugu polovinu poslednje decenije proteklog milenijuma. U tako kratkom roku trebalo je „Titanik“ izvući i osposobiti da postane faktor razvoja i preporoda, što je očigledno privremeno zaustavljeno pomenutim desantom izvedenim pod izgovorom da pri finalnoj preradi mineralnih sirovina dolazi do trovanja građana i zagađenja životne sredine. Tako je i nastao „ekološki ustanak“ predvođen pomenutim američkim generalom, što se i očekivalo – pošto svaki ustanak podrazumeva i primenu sile.

Uprkos svemu, ostali delovi „Trepče“ su nastavili sa radom sve do 4. januara 2001.

Toga dana, potpredsednik prelazne vlade Srbije koju je instalisala administracija SAD-a kao marionetsku, na sastanku sa akcionarima „Trepče“ u sedištu vlade u Beogradu, konačno zakucava poslednji ekser u mrtvački sanduk velike „Trepče“.
„Ni danas nije jasan motiv Nebojše Čovića, kao iskusnog privrednika i političara, da kao potpredsednik prelazne vlade Srbije zahteva izmene postojećeg pravnog statusa i organizacionog ustrojstva ‘Trepče'“, citat iz pomenute knjige.

Do prvih saznanja o litijumu u našoj zemlji na području Jadra došli su profesori Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, Jelena Obradović i Nebojša Vasić.

Ovaj mineral sa visokim sadržajem litijuma nazvali su „jadarit“ po mestu „uskladištenosti“. To je ogromna šansa za dalji razvoj i prosperitet države Srbije i blagostanja njenog naroda, pod pretpostavkom da prirodni resursi koji dolaze iznutra ne budu povereni rukovođenju spolja. Eklatantan primer je upravo „Trepča“. U vreme kraljevine Jugoslavije „Trepčom“ su rukovodili Englezi. A znamo rezultat iz istorije, da su „jugosloveni“ radili kao najamnici, većinom rudari, a država je dobijala nekakvu rentu, dok su stranci kupili kajmak, odnosno profit.

Imamo domaću pamet, brojne fakultete i institute kao i SANU, na čelu sa Rudarsko-geološkim fakultetom da sačine Projekat o eksploataciji i daljoj finalizaciji ovog minerala, uz aktiviranje domaćih tehničko-tehnoloških potencijala a da uvezemo ono što nemamo, i da se upravljačka funkcija poveri domaćoj pameti sa kojom nesumnjivo raspolažemo, da državno vlasništvo, pošto smo se u međuvremenu odrekli društvenog, bude nosilac preporoda zemnje, da država bude titular novoformiranog preduzeća za rudarenje i finalnu preradu litijuma, duboko verujući da smo suverena i nezavisna zemlja, pa će rudarenja i u budućnosti svakako biti.

Sudbina ovako važnih projekata za budućnost, prosperitet, nezavisnost i suverenost države ne rešava se na ulici. Iz istorije znamo stav naših velikana kao što su NJegoš i Knjaz Miloš o ulozi naroda u upravljanju državom.

A da ne bismo bili večiti ponavljači iz istorije, učiteljice života, moramo se setiti i Nušića koji kaže „Narodno oduševljenje je kad gomila viče a ne zna zašto viče“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa