Zašto više neću da idem na Paradu ponosa?

Živimo u društvu u kome postoji nadmoć muškaraca i ugnjetavanje žena. To je prosto kao pasulj. Svako ko tvrdi drugačije – poriče postojanje patrijarhata kao sistema koji je utemeljen i koji opstaje na mržnji muškaraca prema ženama.

Sedeo sam na klupi u parku Manjež i posmatrao. Sve ono što sam mogao da vidim bio je maskenbal: muškarci su obukli kostim žene – privilegovani ljudi su se obukli u neprivilegovane.

Praksa preoblačenja je ukorenjena u ugnjetavanju žena – nekada ženama nije bilo dopušteno da nastupaju na pozornici u pozorištima. Muškarci glume žene – praksa koja otkriva dinamiku moći.

Biti muškarac koji glumi žene je samo po sebi privilegovan položaj.

Ženstvenost nije samo po sebi aspekt žene. Ženstvenost je društveno konstruisan skup ponašanja, stavova i estetike i od žena se pod patrijarhatom očekuje da ih se pridržavaju kako bi se žene držale i održale u podređenom položaju.

Ženstvenost nije izbor koji mnoge žene imaju. To je znak ugnjetavanja žena. Biti žena nije kostim koji može da se skine i odloži.

Odevanje u tradicionalno ženstvenu odeću (haljine, visoke potpetice, halteri, šminka itd.) izbor je koji samo muškarci mogu slobodno da naprave.

Navlačenje okova tuđeg ugnjetavanja radi zabave je sam je vrhunac privilegije.

Praksa preoblačenja je duboko ženomrzačka, uvredljiva parodija ženskosti.

Oslanja se na seksističke stereotipe o tome kako žene treba da se oblače i ponašaju. Muškarci ismevaju ekstremnu ženstvenost koja postoji samo u seksističkom svetu.

Ova vizija žene nije ništa drugo nego muška fantazija. Muškarci se zajedno smeju onome što predstavljaju kao žene govoreći ženama šta misle ko su.

Muškarcima je društvo dozvolilo da imitiraju žene – kostim ugnjetača dehumanizuje i ismeva ugnjetenu grupu.

Muškarci izvode ženstvenost za zabavu i mušku pažnju definišući ženu kroz rodne stereotipe i muški pogled. Poruka je: nije da su stereotipi smešni, već da žene jesu.

Niti jedan muškarac nije se odrekao nijedne svoje muške privilegije/uloge odenuvši se u kostim žene. Upravo zbog tih privilegija on može da ga nosi, oblači i zarađuje, i zbog tih privilegija može da skine te haljine i da zarađuje i dalje.

U Americi je postojala praksa „crnog lica“ – belci su imitirali crnce. Crno lice je stvorilo savršeno političko i društveno pogodno tlo za rasno motivisane napade, zlostavljanja i ubistva.

Crno lice je bilo alat koji se koristio za opravdavanje rasne segregacije i terora indoktrinisanjem javnosti u rasistički sistem verovanja.

Ako je crno lice bilo i jeste loše, zašto preoblačenje nije? Da li to znači da rasizam nije ok, a mržnja prema ženama jeste?

Poruka je da svako ko tako odluči može da bude žena. Odnosno, da ne postoji takva stvar kao što je žena. Ako je to tako, ko obavlja posao nege i brige?

Ako je to tako, čiji se to rad plaća manje, koga to seksualno uznemiravaju na svojim radnim mestima, kome to dobacuju na ulicama, koga to tuku i zlostavljaju, koga to siluju kako u braku, tako i van braka?

Ako je to tako, koga to ubiju i onda kada ostane i onda kada ode ili pokuša da ode? To svakako nisu oni muškarci koji su se kostimirali u žene.

Osećao sam se usamljen u svojim osećanjima i svojim razmišljanjima, pa sam zbog toga otišao kući da se više nikad ne vratim.

Autor je građanski aktivista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.