Neću da živim kao zombi

Zombi, u širem značenju, lišenom užih magijskih odrednica, označava prividno oživljenu mrtvu ili “ umrtvljenu“ živu osobu koja, istina, može da vrši mehaničke radnje, ali ne i da misli (svojom glavom), odnosno lišenu sećanja i moći promišljanja budućeg.

Ovih dana (20. februar) je Međunarodni dan socijalne pravde a oko nas je sivi turobni pejzaž zombi kapitalizma u kome samo rastu nejednakosti ali i nesigurnost, strah i neizvesnost, uz istovremeni zabrinjavajući gubitak empatije i solidarnosti.

Bogati postaju bogatiji, a siromašni još siromašniji. U ekonomiji u kojoj osam milijardera poseduju više sredstava od polovine čovečanstva, ne može biti fer konkurencije a antimonopolska regulacija tržišta postaje iluzija. Koncentracija bogatstva na vrhu piramide gotovo zakonomerno stvara i koncentrisanu političku i medijsku moć, odnosno političku i kulturnu hegemoniju.

U doba jeftinog novca a bez isplativih mogućnosti ulaganja u realnu ekonomiju, ako to nisu ulaganja u socijalno i ekološki održivu budućnost, bilioni dolara su u usiljenoj potrazi za unosnim plasmanom. Prenaduvan balon spekulativnog finansijskog kapitala može da pukne u svakom trenutku. Astronomski rastu rente i cene nekretnina dok stagniraju zarade radništva i životni standard srednjih slojeva što do nepodnošljivih razmera širi makaze nejednakosti.

Puko konstatovanje stanja samo vodi u dalju frustraciju, pomirenost i gubitak nade da može biti drugačije. Definitivno smo postali mrtvaci na dopustu kada izgubimo, da parafraziram hrišćanski nauk, ljubav, veru i nadu u samu mogućnost ostvarivanja revolucionarnog svetog trojstva – slobode, jednakosti i bratstva, odnosno sna o socijalno pravednom društvu.

Pravična su ona društva u kojima postoji jednak pristup pravu i pravdi i redukcija svake nejednakosti – političke, socijalne i ekonomske.

Poziv ili poklič za više pravde, odgovornosti i poštenja a manje nejednakosti, uzurpacije vlasti i korupcije nije specifičan za Srbiju već planetarni zahtev.

U našem slučaju moglo bi se dodati – i za pristojniju i manje bahatu vlast koja, ako joj je netolerancija obrazac ponašanja, ne može a da ne proizvode i takvu opoziciju i atmosferu u čitavom društvu. Uostalom, šta biva ako ponašanje u parlamentu ili javnim obraćanjima neistomišljenicima prihvatimo kao poželjni kulturni obrazac?

Dodao bih i decenijsku neodgovornost, recimo krivce za štednju na ekološkoj zaštiti i preusmeravanju sredstava za odbranu od poplava na druge namene. Štednju koja nas već onemogućava da dišemo. Siromašnima, svakako, nije lako da troše na ekološke standarde ali račun o tome ko su zagađivači, ko ih je i zašto amnestirao ili odlučivao o prenameni sredstava, mora se podneti javnosti. Nezavisno od toga da li se radi o aktuelnoj ili nekoj bivšoj vlasti. Kao sindikalist protivnik sam i neracionalnih, drastičnih i isključujućih oblika materijalne nejednakosti.

Bilo da se radi o nejednakom tretmanu ili potpunom isključivanju, diskriminacija je lakmus papir nepravičnosti, nepoštenja i neodgovornosti.

Rezultati istraživanja Diskriminacija na tržištu rada, koje je poverenica za ravnopravnost sprovela tokom 2019. godine, navode na tri ključna zaključka.

Prvo, diskriminacija u zapošljavanju i radu, po mišljenju anketiranih, najrašireniji je vid diskriminacije.

Drugo, ta diskriminacija je očita i vidljiva gotovo svima. Krajnje indikativan je nalaz da nema, ni slovima i brojem, nijednog anketiranog poslodavca koji ne konstatuje diskriminaciju u radu i zapošljavanju.

Treće, diskriminacija u radu i zapošljavanju ima svoje standardne mete i žrtve: Rome, invalide i žene, a sada su visoko na listi i politički i sindikalni neistomišljenici koji „smetaju“ više od, recimo, osoba drugačije nacionalne, verske ili seksualne opredeljenosti.

Pritom je lično iskustvo sa diskriminacijom masovno rašireno, dakle ne radi se o političkom spinu.

Rezultati istraživanja pokazuju da je za sve aktere na tržištu rada najzastupljenije lično iskustvo o diskriminaciji zbog pripadništva političkim, sindikalnim i drugim organizacijama .

Visok stepen saglasnosti ispitanika iskazan je posebno sa tvrdnjom da u poslu napreduju samo članovi vladajućih političkih stranaka.

Kad je reč o samim sindikatima i njihovom članstvu, smatram da relativno skromno, samostalno mesto na skali diskriminacije zauzima efekat preventivne počišćenosti (u mnogim sredinama i nema sindikata), odnosno prikrivanja ili nespremnosti da se problem saopšti javnosti, zbog straha od gubitka posla.

Otvara se i dilema: da li su sindikati, ipak, uspeli da kako – tako zaštite bar svoje predstavnike, ili su, da ne bi bili problem, poslušni i ugrađeni u sistem ponekom mrvicom sa stola?

Svejedno, nije teško zaključiti da je podela na autonomne „prave“ i poželjne i poslušne sindikate utemeljena i u podacima o diskriminaciji.

Sasvim je sigurno da za diskriminaciju nema leka bez utvrđivanja pravne odgovornosti za iznuđeno partijsko i sindikalno članstvo i učešće na manifestacijama i mitinzima.

Krivično treba sankcionisati i sprečavanje i otežavanje sindikalnog organizovanja ili stavljanje sindikata u nejednak položaj.

Pritom, u okruženju u u kome većini ide loše najgore je mladima.

Osim što ne mogu da dođu do stalnog posla, mladi su manje plaćeni za poslove koje rade. Prosečna zarada mladih u formalnom sektoru za petinu je niža od prosečne zarade u Srbiji.

Neizvesnost trajanja zaposlenja i niske zarade onemogućavaju osamostaljivanje mladih, potvrđuju to podaci Ankete o prihodima i uslovima života – sedam od deset mladih u Srbiji starosti 20-34 godine živi s roditeljima. Nepredvidljivost profesionalnog života vodi ka nepredvidljivosti privatnog života.

Preokretanje poruke starog hita i konstatacija Sarite Bradaš da sve je teže kad si mlad ima duboki smisao.

Ima li izlaza

Umesto jadikovki, verujem da promene kreću sa pet polaznih koraka.

1. Treba formulisati sopstvenu razvojnu strategiju i investirati u infrastrukturu i kvalitetno obrazovanje jer se niko nije razvio na stranim ulaganjima koja prate svoju profitnu logiku. Licemerno i duboko pogrešno subvencionisati obilno industriju motanja kablova u stranim rukama a istovremenu gledati kako reke mladih i obrazovanih odlaze.

2. Prestati sa rasprodajom svega što je preostalo. Mantra da sve treba privatizovati i čekati investitora kao Godoa nije rešenje. Priča o tome da ćemo stvari, ako ih ne privatizujemo, samo upropastiti i razliti u neproduktivnoj potrošnji i partijskom podmazivanju i korupciji tek je prividan odgovor, odnosno izgovor.

3. Meritokratija, vladavina sposobnih umesto partokratije iliti vladavine poslušnih ključni je deo rešenja. Sposobna javna administracija i javni menadžment su rešenje od Kine do Francuske. Svaki sindikalist će se, bez zazora, saglasiti da nam je umesto partokratije i mediokritetstva, koja demagogijom opsenjuju prostotu, neophodna elita znanja koja treba da bude odlično plaćena, slušana i uvažavana.

4. Povratak demokratiji i dijalogu, odnosno izbacivanje partijskih mreža iz svih sfera gde im nije mesto, od privrede do nauke, i njihovo strogo kontrolisanje u zoni izbora i rada političkih institucija. Rečju, oslobađanje okupirane države.

5. Povratak solidarnosti i dostojanstvenom radu – ugovorenom, bezbednom, pristojnom, solidno i blagovremeno plaćenom.

Nije čarobni štapić, ali verujem da bi nam vrlo brzo bilo bolje. Pod uslovom da smo konačno shvatili da se demokratija i socijalna pravda ne dobijaju na poklon već osvajaju, a onda ljubomorno čuvaju od proneveritelja i uzurpatora.

Autor je predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost