Nedelja nacionalne sramote

Ova je vlast ratnička: opoziciju smatra strateškim neprijateljem a ne partnerom u politici, neistomišljenike tretira kao kriminalce, a pristalice bi da pretvori u podanike. Za pristalice me briga, sami biraju svoj jaram, ali ne želim da me vlast označava kriminalcem. Teško je objasniti svoje rodoljublje javnosti koja smatra da je glasanje poslanika vlasti protiv predloga „njihove“ premijerke Tereze Mej znak engleske dekadencije, a ne poželjni model političkog života. Da se razumemo, javnosti koju kreiraju Pink i Informer, a brani Zekić Olivera, i ne želim da objasnim bilo šta – ovo pišem sa nadom da ću dobiti „indulgenciju“ budućnosti, kada ona bude pisala istoriju tada (bojim se) nepostojeće Srbije!

Zbog čega se bojim da nam se smeši sudbina Maja ili Harapa civilizacije? Konkretno: samo za poslednjih deset godina ima nas manje 350.000 – nestao je jedan Niš! A 2050. godine biće nas 2.000.000 manje – nestaće i jedan Beograd! Kada negativnom prirodnom priraštaju dodate masovan egzodus naših građana, koji nije manji od ona dva velika u XVII i XVIII veku, postaju jasne razmere nacionalne katastrofe: ne da u budućnosti nećemo biti u prilici da skandiramo nekom Putinu, nego nas jednostavno neće biti! Izgubiti Srbiju – elementarna katastrofa koja preti da nadmaši značaj izgubljenog Kosova (koje ćemo, istina, i formalno izgubiti tek kada se ukinu takse od 100%) jasna je čak i današnjoj vlasti! Finansista Đorđević uveliko sprema „ekspertski“ tim koji bi sprečio odlivanje nacionalne supstance! A ministar Lončar je i konkretniji: u intervju Sat TV-u kaže da je od 2014. godine „zapošljeno 1.184 lekara“, a u intervju Novostima tvrdi da je samo u prvoj polovini 2017. godine „zapošljeno čak 1.644 lekara i dodeljeno 4.000 specijalizacija“! Kome doktoru Džekilu alijas Zlatiboru da verujemo?

Ili da poverujem možda svojim rođenim očima? U Klinici za dečje bolesti u Nišu, u kojoj radim gotovo 30 godina, nema lekara mlađeg od 30, a samo je jedan mlađi od 35 godina! U niškom porodilištu situacija je još dramatičnija: bojim se da je tamo samo dvoje ili troje mlađe od 50 godina! Od 150 lekara na volonterskoj specijalizaciji iz pedijatrije u Nišu, koji su svoju edukaciju platili vlastitim parama (verovatno iz želje da ministru Lončaru bude lakše tokom intervjua) – niko ne dobija posao! Znajući njihove kvalitete, ubeđen sam da je neophodno primiti najmanje 30 njih da bi za 20 godina imao ko da porađa i leči decu na jugu Srbije! Ovako, bojim se da ponovo, kao u XIX veku, u Niš dolazi vreme hećima…

Slično je i u drugim sredinama i sa ostalim specijalnostima. Javno molim našu zdravstvenu i ostalu vlast da prebroji koliko hirurga ima u mnogo hvaljenom „novom KC Niš“ i kaže kakva je perspektiva ovdašnje hirurgije za pet ili deset godina? Nije bolja situacija ni sa mladim lekarima: odgovorno tvrdim da na prste jedne ruke mogu pobrojati stažere koji ne uče nemački jezik, a užasno ih je puno prošlo kroz moju ambulantu!

Umesto ovim egzistencijalnim problemima dostojnih Žan Pol Sartra (koji je tvrdio da je „egzistencija pre esencije“), naša se vlast bavila dovođenjem ljudi iz cele Srbije da vide „Putića“, kako reče jedna razgovorljiva domaćica. Vučić je doslovno zaustavio život u celoj Srbiji na jedan dan, da bi se i on pohvalio šetačima. Istina, ministar Nebojša sada nije morao da broji glave već samo autobuse koji su u potpunosti zaustavili saobraćajni krvotok Beograda. Da je Putin, sećajući se svog zemljaka Grigorija Potemkina, zaista shvatio svu besmislenost ove parade za unutrašnju upotrebu, svedoči podatak da je okupljenu masu pozdravio najkraćim govorom u istoriji politike – izgovorivši „hvala“, istina i na ruskom jeziku… Tako su hiljade koje su napustile svoja radna mesta i oštetile privredu Srbije, uz litre mleka dobile i žovijalni pozdrav „najdražeg gosta“…

Ove se nedelje Srbija nije bavila samo postavljanjem kulisa za Vladimira Vladimiroviča, već i libidom estradne zvezde Karleuše Jelene. U pauzi od brige za predsednika Vučića i između najava novih svetskih ratova, rodoljubivi mediji poput Informera ili Pinka bavili su se intenzivno i vulvarnim problemom mladeža dotične „dive“. Nije bilo lako ni uvek duhovitom Marić Milomiru, koji je hronični patriotski zanos morao da zameni ginekološkim. Mnogi su arbitrirali o međunožju, ali ne i oni kojima je pristojnost medija suštinski zadatak – nije bilo reakcije ministarstva za informisanja. Heroina nezavisnog REM-a, Zekić Olivera, smatra čak da je problem „ženomrzac“ Boško Obradović, dok na medijsko čerečenje Jeleninog venerinog brega nema nikakvih primedbi. Kada je Karleuša uvidela da je „stvar otišla predaleko“ te da je neće zaštititi čak ni Zekić Olivera, obratila se jedinom stvarnom uredniku naših medija, Vučić Aleksandru, sa molbom za pomilovanjem! O, Srbijo, među šljivama, zavapi Oskar Davičo…

U zemlji čiji su fokus genitalije, ne može snažnije odjeknuti principijelni i hvale vredni gest 92 nastavnika Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji su ustali protiv „ukidanja političkih, ekonomskih i kulturnih sloboda“ te „podređivanja opštih interesa ličnim i partijskim“. Ovaj moćni intelektualni krik, dostojan tradicije Francuske revolucije i čuvene „Deklaracije o pravima građana“, morao bi uznemiriti svaku racionalnu i pametnu vlast – dakle, našu neće.

Stoga ja nastavljam sa krikom na ulicama Niša 25. januara!

I leptir Hansa Kristijana Andersena smatra da nije dovoljno samo živeti već da nam je neophodno i malo sunca i malo slobode.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu