Ilustracija Foto: EPA-EFE/CAROLINE BLUMBERGDesilo se nekako da su nam se u poslednje vreme ubrzano ređali događaji sa gotovo izvesnim neveselim posledicama. Stigoše nas i Savet Evrope i Ujedinjene nacije i nepotpisani Ohridski sporazum kao šlag na torti pristupnih pregovora dok su se predstavnici vlasti i opozicije sretali u nazočnosti američkog ambasadora da bi na kraju jedni odustali a drugi nastavili.
Iz tog mnoštva bih izdvojio nuklearnu energetiku o kojoj se dosta pričalo i pisalo u poslednje vreme.
Drži me hladna zebnja da bi mogli biti u pravu svi oni koji smatraju da je ova tema urgentno lansirana ne bi li odvratila pažnju javnosti sa važnijih dešavanja.
Borim se sa mišlju da će ovo moje pisanije tome skretanju pažnje doprineti, no opet smatram da tu još nešto treba biti rečeno.
Veoma sam iznenađen dinamikom kojom se ova tema razvija.
Da samo podsetim čitaoce: 21. marta je naš predsednik na Samitu o nuklearnoj energiji u Briselu izjavio šta je već izjavio, da ne ponavljam, o tome sam već pisao.
Početkom aprila naša vlada usvaja Memorandum o razumevanju sa EDF (Elektrodistribucija Francuske) u vezi sa razvojem nuklearnog civilnog programa u Srbiji, a za tri dana taj memorandum biva i potpisan u Francuskoj.
Još su tri dana trebala da jedan od naprednjačkih poslanika predloži u Skupštini ukidanje moratorijuma na gradnju nuklearnih energetskih objekata u zemlji Srbiji da bi 18. aprila ministarka rudarstva i energetike okupila predstavnike naših relevantnih ustanova (uglavnom fakulteta i instituta) da se popriča o preduslovima za razvoj civilnog nuklearnog programa.
Ekspeditivnost vredna pohvale.
Četiri nedelje nakon što nas je predsednik obavestio kako smo privrženi nuklearnoj energetici, a jedno ministarstvo već stupa u akciju.
Nedavno se oglasila i profesorka Jasmina Vujić, za koju je izvesno da od svih nas iz struke o tome najviše ima da kaže.
Podsetila nas je da za izgradnju nuklearne elektrane treba tridesetak godina, sve krećući se kroz etape odavno propisane preporukama Međunarodne atomske agencije iz Beča (IAEA).
U tom kontekstu ovako brzo sazvan sastanak u Ministarstvu rudarstva i energetike samo navodi neverne Tome da u priči o nuklearnom programu vide temu za zamazivanje očiju u doba kada nam se prelamaju važniji problemi.
Malo je neobičan način kako nam je nuklearna energetika došla u žižu pažnje.
Odavno je poznata zelena agenda koju forsira EU, dekarbonizacija je neminovnost a o zelenoj energiji se svuda puno raspravlja. Sporadično bi se kod nas neko pojavio da nas opomene kako ćemo polako morati da se odričemo uglja, javljali su se i zagovornici obnovljivih izvora energije sa svojim sasvim razumnim argumentima, a o nuklearnoj energiji se uglavnom ćutalo.
SANU je organizovala skup na tu temu, ali bez većeg odjeka.
A onda nam se predsednik pozabavi nuklearnom energetikom pa događanja krenu da pretiču jedni druge.
U istorijskoj i strateškoj poseti predsednika Francuskoj (kako na TV Pink reče ministarka rudarstva i energetike) dobismo EDF kao strateškog partnera za razvoj civilnog nuklearnog programa, kadrova i stručnih znanja.
Nakon toga se sakupi i struka u Ministarstvu rudarstva i energetike da malo popriča o tome.
Akcija hvale vredna, samo kada bismo je postavili sa glave na noge. Sasvim bi razumno bilo da je predsednik nastupio na Samitu u Briselu nakon što je struka iznela svoje zaključke.
Normalno bi bilo da je Vlada potpisala sa nekim Memorandum o strateškom partnerstvu nakon što je izvršena stručna selekcija između raznih opcija. Ovako je stručna javnost post festum dobila okvir, pa sada ima zaduženje da podrži i opravda ono što je predsednik iznebuha dogovorio.
U mračnom srednjem veku, kada je sholastika bila dominantan filozofski pravac, uloga škola i univerziteta je bila da opravda i potvrdi sve ono što je teološka dogma propisala.
Ni sam ne znam odakle mi ova neprimerena asocijacija, pa barem se kod nas struka davno izborila za nezavisnu i respektabilnu ulogu u zajednici.
I naposletku, a možda i najvažnije u ovoj priči, da se malo vratimo na proces školovanja kadrova.
Potpuno se slažem sa ministarkom rudarstva i energetike da mi moramo imati obrazovnu bazu koja će edukovati naredne generacije, što je verovatno i osnovni zaključak sastanka kojeg je sazvala.
Profesorka Jasmina Vujić nas je nedavno podsetila na bolnu činjenicu da su na našim univerzitetima odavno ugašeni kursevi vezani za nuklearne tehnologije, a u Institutu Vinča se naučni programi iz te oblasti već dugo ne finansiraju.
Trenutno se nalazimo na samom početku. Možda nije zgoreg da se podsetimo da je ondašnja Jugoslavija došla do nivoa da izgradi nuklearnu elektranu i uđe u planove za izgradnju druge nakon što je godinama i decenijama strpljivo gradila bazu.
Naravno da je tu najznačajniju ulogu imao Institut u Vinči sa svojim istraživačkim reaktorima RA i RB na kojima su se iškolovale generacije vrsnih fizičara, inženjera i naučnika.
Otvara se pitanje kako to da dostignemo, ili još preciznije sa čim.
Nema školovanja bez naučne infrastrukture, a o nuklearnoj energetici ne možemo ni sanjati dok generacije ne iškolujemo na istraživačkom reaktoru.
Vinča ni mali deo onoga što je bila ne bi mogla postati da nije imala reaktore.
Za one koji su zaboravili malo podsećanje, a za one kojima je to promaklo evo sada da kažemo: Srbija je još pre pet i više godina takođe počela sa Memorandumom o razumevanju, ali tada sa državnom korporacijom Rosatom da bi se to vremenom pretvorilo u dobro koncipiran projekt gradnje Centra za primenu nuklearnih tehnologija u mirnodopske svrhe.
Proces je došao do potpisivanja međudržavnog ugovora, koji je trebao biti ratifikovan u Skupštini, ali se tu i stalo.
Desila se pandemija, u par su se navrata čekali rezultati izbora, pa novi saziv Skupštine, da bi se nakon započinjanja specijalne operacije o tome potpuno prestalo pričati.
Izbor Rosatoma je bio sasvim opravdan pošto je ta korporacija objedinila sve nuklearske kompetencije ruskih instituta i ustanova koje se nuklearnim tehnologijama bave i veoma brzo se nametnula kao lider u toj oblasti na svetskom tržištu.
Srce tog centra je trebao biti istraživački reaktor, jedan od najsavremenijih u Evropi.
Naravno da je i školovanje kadrova bilo predviđeno tim planom.
Izgradnja reaktorskog centra koštala bi grubo gledano između pet i sedam odsto od cene nuklearne elektrane, što priznaćete u toj skali nije mnogo, ali otvara mogućnost ostvarivanja kadrovske nezavisnosti, uz sve druge prednosti koje ima.
Ne treba posebno ponavljati šta se sve istraživačkim reaktorom može dobiti, osim školovanja kadrova.
Samo za medicinu bi benefiti bili izuzetni, a o ostalim primenama ću drage volje informisati sve radoznale i dobronamerne.
Projekt izgradnje Centra za primenu nuklearnih tehnologija u mirnodopske svrhe je vodio kabinet ministra bez portfelja, zaduženog za inovacije i tehnološki razvoj.
U novom sazivu Vlade, taj resor prestaje da postoji, inovacije i tehnološki razvoj odoše Ministarstvu nauke a pomenuti projekt, mada mu je prevashodan karakter bio naučni i inovativni, bi prebačen u nadležnost nikoga drugog do Ministarstva za rudarstvo i energetiku.
Od tog doba se za njega ništa nije čulo. Iskreno se nadam da će na nekom od sledećih sastanaka predstavnika nuklearske struke i ministarke rudarstva i energetike biti pokrenuto pitanje od čega bismo mogli da krenemo u razvoj nuklearnog programa, a pogotovo kako i na čemu nameravamo kadrove da školujemo.
Za neke predloge ne treba daleko ići, nešto bi se moglo naći baš po fiokama Ministarstva za rudarstvo i energetiku.
Autor je redovni profesor Katedre za nuklearnu fiziku Univerziteta u Novom Sadu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
