Nehumano pravosuđe u Srbiji

Kada se tome doda Ustavni sud kao najviša sudska instanca koji nije u stanju da rešava svoje predmete ni posle pet godina; da izvršenja na osnovu izvršnog naslova koja su se sprovodila za manje od 20 dana, sada traju skoro dve godine, umrežena između suda i javnog izvršitelja koji prvo na svoj račun prebacuje novac poverioca ,“prati“ izvršenje a na kraju tog puta izvršni poverilac ostaje očerupan od suda i javnog izvršitelja; da se u Trećem osnovnom sudu u Beogradu u Bul. Mihajla Pupina br. 16 više godina samo predaju podnesci a rasprave se održavaju u zgradi u Novom Beogradu ul. Tošin bunar; da sudije u tom sudu imaju po 5.000 predmeta, da se rasprave zakazuju na period i preko 12 meseci…

Da su ostavinski postupci nekada bili efikasni a sada uz notare nedelotvorni, da se donose presude suprotne tužbenom zahtevu, da je u sporovima velikih vrednosti Vrhovni kasacioni sud zagušen sa velikim brojem predmeta, zaključak je da je ovako pravosuđe potpuno neprihvatljivo.

Umesto da se država fokusira na otklanjanje problema u pravosuđu donošenjem novih zakona, pre svih Zakona o parničnom postupku i Zakona o izvršenju i obezbeđenju, da se uočeni problemi u pravosuđu odmah ispravljaju boljom konekcijom sudske i izvršne vlasti, da se najhitnije regulišu odnosi između Ministarstva pravde i Visokog saveta sudstva naročito u oblasti građanskog prava, akcenat države se stavlja na promenu naziva sudova, sudije, periferne stvari.

Građanin u pravosuđu mora biti na prvom mestu a ne sud kao što je to sada slučaj. Sud mora biti servis građanina i da bude maksimalno posvećen da reši problem koji mu je poveren. Sada je obrnuta situacija. Imam predmet kao punomoćnik stranke koji traje 30 godina a sama dužina trajanja rešavanja ove parnice pokazuje da u državi nešto nije u redu.

Zalažem se da se iz svih procesnih zakona izbace sve odredbe koje naizgled ubrzavaju rešavanje određene parnice, ali su zapravo teret za parnicu npr. nedolazak tužioca na raspravu i pretpostavka da je tužba povučena, te vremenski okvir za rešavanje parnica a što je samo prazno slovo na papiru.

Zalažem se da se iz procesnih zakona otkloni nepotrebni formalizam. Zalažem se za uvođenje elektronskih obrazaca tužbi, presuda, predloga za izvršenje. Predratni zakon o izvršenju i obezbeđenju od 9. jula 1930. godine mnogo je delotvorniji od sadašnjeg zakona o izvršenju i obezbeđenju koji je dao i previše vlasti javnim izvršiteljima, što je pogrešno iz mnogo razloga, kako formalne tako i materijalne prirode i na štetu je građanina.

Javni izvršitelji ne mogu niti smeju da budu „jači“ od izvršnog suda i trebali bi da postupaju kao deo izvršnog suda a ne da se svojim odlukama izdignu iznad izvršnog suda i čine od izvršenja novu parnicu. Kada je u pitanju ostavinski postupak, i ovde postoji blokada u radu i neefikasnost u postupanju jer se predmeti prebacuju od notara do suda i obrnuto.

Zalažem se za slobodu građanina da mu se omogući da overava potpis kako u sudu tako i kod notara a određene overe dokumenata manjeg značaja mogu biti i u opštini.

Nehumano je pravosuđe u Srbiji prema strankama, prema zaposlenim radnicima u sudu i prema sudijama. Pojedine sudije rade u neuslovnim sudnicama, a u Trećem osnovnom sudu u Beogradu sudije su zadužene i sa po 5.000 predmeta. Nehumano je pravosuđe za zaposlene radnike u parničnim pisarnicama, a naročito što pojedini radnici u sudu rade u staklenim boksovima, na primer u Trećem osnovnom sudu u Novom Beogradu, a u velelepnoj Palati pravde u Beogradu u holu se nalazi šest staklenih boksova u kojima radi više desetina radnika.

Nehumano je pravosuđe prema strankama iz brojnih razloga a najvažniji je dužina trajanja parnica. Reforma procesnog prava nije se pokazala uspešnom i samo je uvećala nedelotvornost suda.

Predlažem da se u zakonu o parničnom postupku unese odredba da se prvostepeni postupak mora završiti u roku od šest meseci i da postoji odredba da se po automatizmu promeni sudija koji nije doneo prvostepenu presudu u roku od šest meseci.

Autor je advokat

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.